U životu se ponekad dogodi trenutak koji menja sve. U nastavku saznajte više….
Čovek može provesti godine u rutini, misleći da ga ništa ne može iznenaditi, a onda naiđe događaj koji u potpunosti preokrene pogled na svet.
Tako je bilo i jedne kišne noći, kada se sudbina spojila kroz susret jednog taksiste i žene koja je očajnički tražila pomoć.
Ono što je počelo kao obična vožnja postalo je priča o dobroti, hrabrosti i porodici koja se stvorila na mestu gde je niko nije očekivao.
- Grad je te večeri bio zamagljen kišom. Svetla automobila i izloga presijavala su se na mokrom asfaltu, a vozač taksija, umoran posle dugih sati za volanom, razmišljao je samo o tome kako da završi smenu i ode kući. Ipak, na jednom ćošku, ugledao je prizor koji mu je promenio planove. Stajala je mlada žena, potpuno pokisla, držeći se za stomak i moleći pogledom za pomoć. Kada je ušla u auto, samo je šapatom izgovorila da beba dolazi. U tim rečima stali su i strah i nada, a vozač je odmah shvatio da tog trenutka ništa drugo nije važnije.
Zvala se Karolina. Dok je disala ubrzano, između talasa bola, priznala mu je da nema nikoga uz sebe. Nije znala kako da se pripremi za porođaj, nikada nije išla na časove, niti je imala podršku porodice. Taksista, koga su zvali Roberto, u tom trenutku je prestao da misli o sebi. Pred njim više nije bila samo nepoznata žena, već neko koga mora zaštititi, kao što bi zaštitio sopstvenu ćerku. Dok su se vozili kroz grad, govorio joj je tiho da nije sama i da će sve biti u redu.
- Kiša je usporavala saobraćaj, ali Roberto je bio iskusan vozač. Dvadeset godina provedenih na ulicama značilo je da poznaje svaki prolaz i svaku prečicu. Vozio je odlučno, ne razmišljajući o ceni vožnje. Karolina mu je u suzama rekla da nema novca, ali on je odmahnuo rukom i rekao da je to najmanje važno, da su sada važni samo ona i dete. Te reči bile su poput zagrljaja i dale su joj snagu da izdrži put do bolnice.
Kada su stigli, medicinsko osoblje ju je odmah odvelo unutra. Na vratima se okrenula i pitala ga za ime. „Roberto,“ odgovorio je, a onda su se vrata zatvorila i ostavio ga pred bolnicom samog, sa mislima koje su ga te noći dugo držale budnim. Nije uključio taksimetar, jer u toj vožnji novac nije imao nikakvu vrednost.
- Prošlo je nekoliko dana i Roberto je već mislio da je to samo uspomena. Ali telefon je zazvonio i začuo je poznat glas. Karolina mu je javila da je rodila dečaka, kojem je dala ime Matijas, i pitala ga da li bi želeo da ih poseti. Našli su se u parku, gde ga je čekala sa kolicima. Kada mu je pokazala bebu, Roberto je osetio kako mu srce postaje mekše nego ikada. Karolina mu je tada ispričala da je te noći pet taksista prošlo pored nje, gledali su je, ali nisu hteli da stanu. On je bio jedini koji se zaustavio i ta odluka promenila je sve.
Zatim se dogodilo nešto što nikada nije mogao da zamisli. Karolina mu je, suznih očiju, pružila sina i zamolila ga da bude kum. Njegovo ime tada je zauvek ostalo povezano sa tim malim životom. Kada su se maleni prsti obavili oko njegove ruke, znao je da je to najveća čast koju je mogao da dobije.
Krštenje je bilo skromno, ali puno topline. Njegova porodica je prihvatila Karolinu i njenog sina kao svoje. Njegova supruga joj je dala garderobu unuka, a ćerka je odmah zavolela bebu. Roberto joj je pomogao da pronađe posao, a vreme je učinilo da postanu nerazdvojni. Od tada su činili jednu malu, proširenu porodicu, u kojoj krvne veze nisu bile važne, već ljubav i podrška.
- Danas, kada Roberto ponovo vozi kroz noćne ulice, često se seti tog trenutka. Jedna odluka da se zaustavi i pruži ruku promenila je tri života. Kad god mali Matijas potrči ka njemu i vikne „kumeee!“, Roberto zna da je ta noć bila najvrednija vožnja njegovog života.
Pouka koju nosi ova priča ne meri se novcem niti materijalnim stvarima. Ona podseća da često ni ne slutimo koliko malo dobrote može da preokrene nečiji život. Roberto je, usred kišne noći, odlučio da bude čovek, i zauzvrat je dobio novu porodicu. To je bogatstvo koje se ne može kupiti, jer se meri ljubavlju i zahvalnošću koje ostaju zauvek.
