Selo je bilo podeljeno nevidljivom linijom koja je bolela više od bodljikave žice. Kuće su stajale jedna naspram druge, iste od kamena i blata, ali ljudi koji su u njima živeli više se nisu gledali u oči……
Rat je odavno prošao, ali ovde nikada nije stvarno završio. Samo se preselio u tišinu, u poglede, u reči koje se nisu izgovarale.
Milan je živeo na kraju sela, blizu šume. Bio je čovek kojeg su svi znali, ali malo ko mu je prilazio. Rat mu je uzeo ženu, brata i mladost.
Ostala mu je samo ćerka Ana. Sve što je radio, radio je zbog nje. Kuću je gradio kao tvrđavu, a srce još čvršće. Učio ju je da ne prelazi „na onu stranu“, da se drži svog dvorišta, svoje crkve, svog imena. Ne iz mržnje, govorio je sebi, već iz straha. Jer je znao šta se desi kada se granice izbrišu.
Ana je odrasla slušajući tišinu. Naučila je gde ne sme da ide i koga ne sme da voli, pre nego što je uopšte znala šta je ljubav. A onda je upoznala Amira.
- Bio je tih, sa očima koje su nosile neku staru tugu, i osmehom koji je bio topao uprkos svemu. Sretali su se kraj reke, tamo gde su nekada deca iz celog sela zajedno lovila ribe. Njihova ljubav rasla je polako, oprezno, kao cvet u pukotini zida. Znali su da je zabranjena, ali nisu znali kako da je zaustave.
„Moj otac te nikad neće prihvatiti“, rekla je Ana jednog dana, glas joj je drhtao.
„Ni moj tvoj“, odgovorio je Amir. „Ali ja ne mogu da te pustim.“
Milan je počeo da primećuje promene. Ana je kasnije dolazila kući, bila je zamišljena, a u očima joj je video nešto što ga je plašilo – nadu. Jedne večeri, pratio ju je. Video ju je sa Amirom. Krv mu je udarila u glavu, rat se vratio u jednom dahu. Video je neprijatelja, a ne mladića. Video je opasnost, a ne ljubav.
Sutradan je otišao do stare šupe, izvukao iz sanduka pištolj koji je čuvao od rata. Ruke su mu se tresle, ali u sebi je ponavljao da mora da zaštiti ćerku. Da mora da završi ono što rat nije.
- Na livadi kraj reke, gde su se Ana i Amir poslednji put sreli, Milan se pojavio sa oružjem u ruci. Ana je stala ispred Amira.
„Ako njega povrediš, ubio si i mene“, rekla je, prvi put mu se suprotstavivši.
Amir je podigao ruke. „Znam da me mrziš“, rekao je Milanu. „Ali pre nego što uradiš bilo šta, molim te, pogledaj ovo.“
- Iz džepa je izvadio stari, zarđali vojnički privezak. Milan je zanemeo. Znao je taj privezak. Nekada davno, pre rata, nosio ga je njegov najbolji prijatelj – Hasan. Čovek sa kojim je delio hleb, smeh i mladost.
„Moj deda mi je dao“, nastavio je Amir. „Rekao je da mu ga je dao prijatelj, Milan, pre nego što su se rastali. Rekao je da si mu spasao život.“
Pištolj je pao na travu. Milan je kleknuo. Sve što je godinama potiskivao, izronilo je – krivica što nije tražio Hasana posle rata, strah koji ga je pretvorio u kamen, bol koji je preneo na ćerku.
„Mislio sam da ste svi isti“, prošaptao je. „Da ste mi sve uzeli.“
„Rat je uzeo svima“, tiho je rekao Amir. „Ali mi ne moramo.“
Dugo su ćutali. Vetar je nosio miris reke, kao nekada. Milan je pogledao Anu, video je odraslu, hrabru, drugačiju od njega. I shvatio je da je njegova mržnja ne štiti – samo je zatvara.
- Prišao je Amiru i pružio mu ruku. Teško, nesigurno, ali iskreno.
Selo se nije promenilo preko noći. Ali tog dana, jedna linija je izbrisana. A sledeće generacije su dobile šansu da žive bez tereta koji im nije pripadao. Ljubav nije zaboravila rat – ali ga je nadživela.
