Dan koji je trebalo da bude najsrećniji u mom životu završio se pre nego što je zapravo i počeo. Još uvek čujem zvuke orgulja, šum haljine dok sam koračala ka oltaru i Damianov stisak ruke – topao, siguran, onaj koji mi je uvek govorio da je sve u redu…..
Izgovorili smo „da“, ljudi su zapljeskali, a ja sam se nasmejala kroz suze. A onda je Damianova ruka odjednom oslabila.
Pogledao me je. Samo na trenutak. U tom pogledu bilo je straha, ali i nečega što tada nisam umela da protumačim – kao da želi da mi kaže „oprosti“.
Sledeće sekunde se srušio. Vrisak je presekao crkvu, neko je zvao hitnu pomoć, ja sam klečala pored njega, ponavljala njegovo ime i molila ga da se probudi. Nikada se nije pomerio.
- Lekari su rekli da je u pitanju iznenadni srčani udar. Jedna rečenica koja je izbrisala ceo moj život kakav sam poznavala. Od mlade sam postala udovica u razmaku od nekoliko minuta.
Ali pravi užas počeo je tek posle.
Njegova porodica se pojavila sutradan, bez najave, obučeni u crno, hladni kao da me nikada nisu ni upoznali. Njihovi pogledi su me merili, odmjeravali, optuživali. Niko me nije zagrlio. Niko me nije pitao kako sam. Prva rečenica koju sam čula bila je:
— Previše se stresirao zbog tebe.
- Kasnije su usledile i druge. Da sam ga iscrpljivala. Da sam mu donosila probleme. Da sam kriva. Stajala sam u sopstvenom stanu, u venčanici koju još nisam imala snage da skinem, i slušala kako me ljudi koje sam smatrala porodicom pretvaraju u neprijatelja.
Tek od Damianovog najboljeg prijatelja saznala sam istinu koju mi je on krio celu godinu. Njegova porodica bila je izuzetno bogata. Ne „dobro stojeća“, već toliko bogata da se novac pretvara u moć, a moć u kontrolu. Damian je živeo skromno jer je bežao od tog sveta. Od njih.
- Tri dana nakon sahrane više nisam mogla da izdržim. Stan je bio pun tišine, zidovi su me gušili, a svaka optužba mi je odzvanjala u glavi. Spakovala sam najosnovnije stvari i pozvala taksi. Nisam znala kuda idem. Samo sam znala da moram da pobegnem.
Dok sam sedela na zadnjem sedištu, vozač je rekao:
— Molim vas, vežite pojas.
Taj glas.
Krv mi se sledila u venama. Podigla sam pogled ka retrovizoru i svet se ponovo raspao. Oči koje su me gledale bile su njegove. Žive. Mirne. Damianove.
Vrisnula sam, pokušala da otvorim vrata, ali auto je već bio zaključan.
— Molim te, smiri se — rekao je tiho. — Znam da izgleda nemoguće, ali moraš da me saslušaš.
- Zaustavio je auto na praznom parkingu. Okrenuo se prema meni. Bio je mršaviji, bled, ali nepogrešivo on.
— Ti si umro — rekla sam kroz suze. — Držala sam te dok si umirao.
— Nisam — odgovorio je. — Bio sam uspavan. Namerno.
Istina je bila gora od svake laži. Njegova porodica je planirala da ga „ukloni“ jer je odbio da se povinuje njihovim pravilima i brakovima iz interesa. Jedini način da se izvuče bio je da nestane. Da svi poveruju da je mrtav. I da ja ništa ne znam.
— Da sam ti rekao — rekao je slomljeno — iskoristili bi te protiv mene. Morao sam da te zaštitim, čak i po cenu da te izgubim.
— A moja bol? — pitala sam. — Moja sahrana tebe?
Ćutao je. To je bio njegov greh.
Objasnio mi je da su optužbe njegove porodice bile deo plana – da me slome, diskredituju i nateraju da nestanem iz njihovih života. Tek kada su poverovali da sam slaba i sama, on je mogao da mi se približi.
— Sada imam novi identitet — rekao je. — Novi život. Ali ne bez tebe, ako to ne želiš.
- Sedela sam u tišini, gledala čoveka kojeg sam oplakala i svet koji se raspao dvaput. Imala sam izbor: da se vratim u život u kojem sam „krivica“, ili da zakoračim u nepoznato sa istinom, koliko god bolela.
Duboko sam udahnula.
— Ako si morao da umreš da bi bio slobodan — rekla sam — onda ja moram da živim bez laži.
Otključala sam vrata i izašla iz auta.
Damian me nije zaustavio.
- Nisam znala da li ću ikada moći da mu oprostim. Ali sam znala jedno: ljubav bez istine nije spas. A ja sam tog dana, konačno, izabrala sebe
