Nisam očekivala da ću ga videti, ali život, kao i obično, zna kako da iznenadi. Stajala sam u čekaonici, čekajući da me pozovu za pregled, kao i svake druge nedelje……
Tu su bili i drugi ljudi, svi tiho čekajući, svako zaokupljen svojim mislima. I onda je ušao. Marko, moj bivši muž, i njegova nova žena, mlada, blistava, trudna.
I dok su koračali prema stolu, naše oči su se srele. I kao da je vreme stalo. Pogledao me je, onaj isti pogled koji je nekada voleo, ali sada s potpuno drugačijim intenzitetom. Njegov osmeh je bio onaj isti arogantni osmeh koji me ranije povređivao, ali sada nisam osećala ništa osim mira.
„Nisam te očekivao ovde,“ rekao je glasno, kao da želi da svi u čekaonici čuju. Njegova nova žena, trudna, sa zaobljenim stomakom, osmehnula se blago i nežno ga pogladila po ruci. „Ti i klinika za plodnost — to zvuči ironično, zar ne?“ dodao je, smešeći se.
- U tom trenutku srce mi je bilo kao na dnu stomaka, ali nisam dozvolila da to pokazujem. Pogledala sam ga smireno, bez imalo straha, iako su svi u čekaonici sada gledali nas. Moguće je da je očekivao da ću se povući, da ću se stideti, da ću se osjećati poniženo. Ali ja nisam bila ona žena koju je znao. Ona žena koju je napustio, koju je ismijavao, više nije postojala.
„Pa, Marko… ti i dalje misliš da si u pravu?“ odgovorila sam mirnim glasom, s pogledom koji nije odustajao. „Nisam sama, Marko. Imam sebe. A ti? Ti sada imaš ono što si želeo, zar ne?“ Nisam se trudila da budem drska, samo sam rekla istinu. U tom trenutku, kao da je nešto prešlo u njegovom pogledu, kao da je shvatio da više nije onaj muž koji je imao kontrolu.
Svi su gledali u tišini, a njegova nova žena, zbunjena, nije znala kako da reaguje. Očigledno je bila u šoku, ali je Marko bio još zatečen. Njegovo lice je postalo ozbiljno, a on je pokušao da se oporavi. Ali već je bilo kasno. Nije bilo više mogućnosti da se vrati u prošlost, u onu dinamiku koju je znao. Ovaj trenutak, moj odgovor, bio je kraj svega.
- Nekada sam se trudila da mu dokažem nešto. Pokušavala sam da se borim za naš brak, za njega, da opravdam svoju ljubav. Ali sada, stajala sam tu, i nisam imala ništa da dokazujem. Smešak na njegovom licu nije bio isto što je bio nekada, sada je bio pomalo zbunjen, možda i stidljiv. Svi su oko nas gledali, ali mi je bilo jasno — nikada više neću biti ta žena koju on kontroliše. Više nije imao moć da me povredi.
Marko je pokušao nešto da kaže, ali je izgovorio samo: „Pa, to je tvoje pravo.“ Njegova rečenica bila je prazna, bez snage, jer nije imao šta više da doda. Ispostavilo se da je sve što je mislio o meni bilo samo njegov način da sakrije sopstvenu nesigurnost. Da je verovao u svoju sreću, ne bi se trudio da me ponizi pred svima. Da je zaista bio srećan, ne bi se vraćao u prošlost.
Zahvalila sam se sestri koja me pozvala, i nije bilo ni trenutka nesigurnosti u mom koraku. Okrenula sam se, bez da sam gledala još jednom u Markovu i njegovu novu ženu. Dok sam izlazila iz čekaonice, srce mi je bilo mirno. Nisam žudela za njegovim priznanjem, nisam tražila ništa od njega, samo sam želela da napustim prošlost. Shvatila sam da je ovo bio moj trenutak oslobođenja.
- Dok sam hodala ka svom pregledu, osećala sam da ništa više ne može da me povredi. Završila sam sa njim, završila sam sa svim što me vezivalo za njega. I dok je on ostao sa ženom koja ga sada podseća na njegovu sreću, ja sam bila slobodna. Ne samo od njega, već i od svega što je trebalo da me povredi. Osećala sam da imam sebe, i to je bilo dovoljno.,
