Imala sam devetnaest godina i mislila sam da znam kako izgleda odgovornost. Studirala sam, radila povremeno i čuvala jedno dete nekoliko večeri nedeljno…..
Bio je to lagan posao, govorila sam sebi. Dečak je bio miran, pametan, voleo je da crta i da mi postavlja pitanja na koja nisam uvek imala odgovor.
Njegova majka bila je žena koju je nemoguće ne primetiti – lepa na onaj tihi, nenametljiv način, uvek uredna, uvek nasmejana, ali kao da joj je pogled stalno bio negde daleko.
- Svake večeri bi izlazila iz kuće oko sedam. Govorila je da ima sastanke, obaveze, život. Nikada nisam pitala previše. Vraćala bi se pre ponoći, zahvalila mi se, ostavila novac i kratko me dodirnula po ramenu, kao znak da sam dobro obavila posao. Te večeri je bilo drugačije samo po tome što je otišla u žurbi. Rekla je da će se vratiti ranije nego inače. Dečaku je poljubila čelo i meni uputila brz osmeh koji mi se učinio nekako zategnut.
Vreme je prolazilo sporo. Dečak je zaspao oko devet. Ja sam sedela u dnevnoj sobi, gledala sat i osećala nelagodu koju nisam umela da objasnim. U deset sam joj poslala poruku. Bez odgovora. U jedanaest sam je pozvala. Telefon je zvonio dugo, predugo. U ponoć sam već nervozno šetala po stanu. Nisam želela da paničim, ali tišina je postajala teška, gotovo glasna.
- U jedan sat ujutro sam sedela na podu pored kauča i pokušavala da se ubedim da je sve u redu. Govorila sam sebi da odrasli ljudi kasne, da se telefoni prazne, da preuveličavam. U dva sata sam ponovo zvala. Ništa. U tom trenutku sam prvi put osetila pravi strah, onaj koji se ne može sakriti iza razuma. Pogledala sam u sobu gde je dečak spavao i pomislila: ja sam sada jedina odrasla osoba ovde.
Oko tri ujutro sam upalila televizor, više da prekinem tišinu nego da nešto gledam. Slike su se smenjivale bez reda, a onda je voditelj izgovorio njeno ime. Zaledila sam se. Na ekranu se pojavila fotografija koju sam prepoznala istog trena. Govorili su o nesreći, o sudaru, o ženi koja je stradala na licu mesta. Sećam se da nisam mogla da dišem. Kao da je vazduh nestao iz sobe.
Prvo što sam uradila bilo je da sam otišla do dečakove sobe. Stajala sam pored njegovog kreveta i gledala kako mirno spava, potpuno nesvestan da mu se život upravo prelomio. Tada sam shvatila koliko sam mala i nespremna za ono što me čeka. Nisam znala koga da zovem, šta da kažem, kako da izgovorim reči koje ni sama nisam razumela.
- Jutro je došlo tiho. Policija, socijalni radnici, rodbina koju nikada ranije nisam videla. Svi su govorili, a ja sam samo klimala glavom. Dečak me je držao za ruku i pitao kada će mu se mama vratiti. Nisam imala odgovor. To pitanje me progoni i danas.
Narednih dana sam prestala da budem „dadilja“. Postala sam svedok nečijeg kraja i početka nečije tuge. Prisustvovala sam sahrani, stajala sa strane, nevidljiva, ali slomljena. Njena lepota, njen osmeh, njena tiha udaljenost – sve mi se vraćalo u sećanje, sada u potpuno novom svetlu. Pitala sam se da li je nosila neki teret o kome niko nije znao.
- Godinama kasnije, i dalje se budim ponekad u tri ujutro. I dalje mi je neprijatna tišina. Naučila sam da život ne pita da li smo spremni. Naučila sam i da jedna noć može zauvek promeniti tok nečijeg detinjstva – i nečije mladosti. Tada sam izgubila nevinost na način o kome se ne govori često. Ne kroz grešku, već kroz spoznaju koliko je sve krhko.
Ovo nije priča o tragediji koju sam gledala na televiziji. Ovo je ispovest o noći kada sam shvatila da odgovornost nije posao, već trenutak kada ostaneš i kada nemaš pojma kako dalje.
