Bilo je to jutro koje ću pamtiti do kraja života. Moj sin je napokon bio na svetu, a svaki trenutak tog porođaja bio je ispunjen emocijama koje se ne mogu opisati. Kada su mi ga stavili na grudi, srce mi je bilo ispunjeno ljubavlju i srećom……
Bio je topao, meškoljio se i davao prve znakove života, baš kao što sam zamišljala. Bilo je to savršenstvo u njegovom malom telu, a ja sam još uvek bila zapanjena i iscrpljena, ali euforična.
Moj muž je stajao pored mene, gledajući nas s osmijehom na licu, kao da ništa u tom trenutku nije moglo da pođe loše. No, onda je izgovorio rečenicu koja je zauvijek promenila naš život.
„Potreban nam je DNK test da bismo bili sigurni da je moje,“ rekao je, smešeći se, kao da je to nešto potpuno normalno.
- Soba je odmah utihnula. Doktori su se nasmešili, ali u tom trenutku su oči svih prisutnih bile uprte u mene. Osećala sam kako suze počinju da mi se skupljaju u očima. Znala sam da su to samo šale, ali duboko u sebi, nešto je bilo pogrešno. Nije mi bilo jasno zašto bi išao tako daleko, ali nije mi bilo ni jasno ni da li da to shvatim ozbiljno.
Zadrhtala sam. Beba je bila moj svet, a taj trenutak je trebalo da bude samo naš. Ali umesto toga, stajao je tamo, nonšalantno izgovarajući rečenicu koja je otvorila vrata neverice. Mislila sam da sam ga poznala, da smo prošli kroz toliko toga zajedno, ali da li me je ikada zaista razumeo?
Ubrzo su se pojavili rezultati DNK testa. Iako nisam želela da verujem, duboko u sebi, znala sam da je moj muž zaista ozbiljan u vezi sa svojom sumnjom. Gledala sam ga dok je doktor čitao rezultate i nisam mogla da verujem da su ovi trenuci mog života došli do ove tačke.
Doktor je samo pogledao nas i rekao: „Pozovite policiju.“
Rečenica je odjeknula kroz sobu, a srce mi je stalo. Ispod tih reči bio je zagonetni izraz, nešto što nisam mogla da shvatim u tom trenutku. Zbunjena i šokirana, nisam imala snage da reagujem. Šta se zapravo dogodilo? Šta je to značilo za mene, za mog sina i za naš brak? I šta to znači za našu budućnost?
- Doktor je nastavio, ali nije bilo ničega što bi moglo da me pripremi na ono što je usledilo. Možda je sve to bila slučajnost, možda samo nesrećna okolnost. Ili je sve ovo samo bila ta velika greška, koja se može popraviti kroz vreme. Možda sam još uvek verovala da je ljubav koju smo imali dovoljna da prebrodimo i najveće nesporazume.
Ali, u tom trenutku, nisam bila sigurna u ništa. Polako sam stajala, gledajući mog sina. On je bio nevino biće, bespomoćan i beznačajan u ovoj velikoj igri sumnje i nesigurnosti. Dok smo sedili tamo, polako je počela da se oblikuje stvarnost koju nisam želela da prihvatim.
- Moj muž, koji je bio moj oslonac, sada je bio osoba koja mi nije pružila ni malu sigurnost. On je postao nepoznat, a moje srce nije znalo kako da reaguje. U tom trenutku, nije bilo bitno ko je otac mog sina. Bitno je bilo samo to da je on moj svet i da ću ga voleti bez obzira na sve.
Policija je došla ubrzo nakon toga, pretrage su počele, ali sve što sam mogla da radim bilo je da držim svog sina u naručju. U tom trenutku, samo je on bio važan. Počela sam shvatati da nije bitno ko je biološki otac mog deteta. I nije bilo bitno šta drugi misle. Ovaj trenutak je bio samo moj, i ja ću biti tu za njega.
