Prošle su godine otkako sam se venčala sa Romanom, a dan koji ću vam ispričati, promenio je sve. Bio je to običan petak, na prvi pogled ništa posebno. Saznajte..
Sve sam pripremila s ljubavlju, kako i dolikuje kada se sprema večera za prijatelje. Sarmama, pečenim krompirom i kolačem koji su svi voleli. Iako sam bila umorna, bila sam srećna što ću sve to podeliti sa njim i njegovim prijateljima.
Ceo dan sam uložila u taj trenutak, želeći da se osećamo kao porodica, kao par.
I onda je došao trenutak kada sam zatražila da svi sednu za stolom. Ispod mog osmeha skrivala se mala tuga, možda i prepoznatljiva na licu svakog žene koja je dala sve za brak, a opet osećala da nešto nije u redu. Možda je to bila intuicija, nešto što mi je govorio moj unutrašnji osećaj, ali nisam želela da se zadržavam na tome.
- Kada je večera bila u punom jeku, počelo je. Moj muž je, sa sve većim samopouzdanjem, ispričao svojim prijateljima kako planira da podnese zahtev za razvod za godinu dana. Reči su bile teške, ali još teže od svega bilo je to što su ih svi podržali. Osećala sam kako mi srce pada na dno stomaka. Zamišljala sam sve te godine koje smo proveli zajedno, sve one koje je on sada želeo da izbriše. Osećala sam se kao da je ceo moj svet srušen na komade, a svi su me gledali dok je moj muž objašnjavao kako “više nije srećan” i kako “ne zaslužujem njegove vrednosti.”
“Zašto čekati godinu dana, Romane? Završimo sada,” odgovorila sam mu. Nema više razloga da čekam, više nisam imala snage. Uzela sam torbu, iako je moja ruka drhtala, i otišla iz sobe. Čuo se muk, a zatim je usledio glas mog muža, ali nisam se okrenula. U tom trenutku, sve što sam želela bilo je da se oslobodim tog bola.
Nisam otišla daleko, samo do najbližeg hotela. Ušla sam u sobu, spustila torbu i legla na krevet. Prvi put nakon mnogo godina, nisam osećala strah ni tugu. Bio je to mir koji nisam poznavala. Zaspala sam brzo, kao da mi je ceo svet pao s ramena. No, onda je došla poruka. Od Roberta. Njegovog najboljeg prijatelja. Moje srce je stalo kada sam videla ime na ekranu.
Otvorila sam poruku i pročitala sledeće: “Znao sam, znali smo svi. Tvoje srce je mnogo bolje nego što si mislila. Roman se zapravo plaši da bi mogao da te izgubi, jer je ti si jedina osoba koja je imala dovoljno snage da ga podržiš, čak i kad je bio potpuno izgubljen. Veruj mi, ljubavi, on je samo uplašen, ali voli te.”
- I tada je sve postalo jasno. Niko od nas nije znao šta zapravo želimo, a svi smo bili previše zauzeti da bismo to shvatili. Možda se on plašio gubitka, a možda nisam bila spremna da nastavim, ali Robertove reči su bile kao grom. Prvo mi je slomio srce, ali zatim mi je pokazao istinu o našem braku. Iako je bilo prekasno, i dalje sam volela tog čoveka.
A sada, kako dalje? Nemam odgovore, ali jedno je sigurno: Niko od nas ne bi smeo da dozvoli da ga strah i nesigurnost odvuku od toga što je zaista važno. Za mene, te reči su bile lekcija o ljubavi, poštovanju i hrabrosti da se suočimo sa sopstvenim osećanjima, bez obzira na cenu.
