U današnjem članku vam pišemo na temu granica između pomoći koju roditelji pružaju odrasloj deci i trenutka kada je vreme da se ta pomoć povuče……
Ova priča o porodičnim odnosima i kontroverznim finansijskim odlukama može otvoriti oči mnogima koji se suočavaju sa sličnim dilemama u svojim porodicama.
Jednog dana, dok je sve delovalo kao običan porodični ručak, atmosfera u kući se iznenada promenila. Mlad par, moj sin i njegova žena, došli su na obrok. Bilo je to jednostavno veče, sa pečenom patkom, salatama i kolačem.
Smejali smo se i razmenjivali šale, sve dok moj sin nije izgovorio nešto što mi je zaledilo krv u žilama. Saopštio je da njegova žena ne mora da radi, jer, kako je on rekao, “nije rođena da rinta”. Onda je dodao da će on preuzeti sve finansijske odgovornosti, dok će ona biti “slobodna” da se posveti sebi i “punjenju svojih resursa”. Ovo je bio trenutak koji mi je pomutio razum i naterao me da se zamislim nad svime što sam do sada verovala o porodici, odgovornosti i životu.
- Iako mi je srce bilo ispunjeno zbunjenostima, ostala sam smirena. Postavila sam pitanje koje je svima delovalo kao šok: “A šta je sa stambenim kreditom? Ko će to plaćati?” Moj sin je mirno odgovorio da roditelji treba da preuzmu hipoteku, a oni će dobiti pomoć za “osnovne potrebe”, kao što su nokti, fitnes i kafe. U tom trenutku postalo mi je jasno, ali nisam želela da pokažem previše uznemirenosti. Odgovorila sam im hladno, rekavši da je moj račun takođe na nuli i da je vreme da se povuče granica između stvarne odgovornosti i prekomernog pomaganja.
Za mene je bilo jasno da nisam bila tu da obezbedim život odrasloj deci, već da im pružim smernice, ljubav, i, ponekad, neprijatne lekcije. Moj muž i ja smo odlučili da prestanemo sa svim finansijskim “ropstvom” i da od sada sami upravljamo sopstvenim životima. Sledeći korak bio je da im predamo ključeve od garaže, u znak naše odluke. Oni su otišli, ljuti i uvređeni, tvrdeći da ih “gušimo” i ne cenimo tradiciju koju su očekivali. Možda nisu shvatili, ali za nas je svaka generacija odgovorna za svoj život.
- Nekoliko nedelja kasnije, situacija se počela rasplitati. Moj sin, suočen sa stvarnim životom, ubrzo je shvatio da nije sve onako jednostavno kako je zamišljao. Počeo je da se snalazi uz pomoć vikend-poslova, dok je njegova žena, koja je tvrdila da se posvetila “ženskoj energiji”, ipak morala da se vrati na posao. Energija nije mogla da zagreje kuću onako kako su se nadali, a više su se bavili smenama nego spiritualnim praksama.
Iz ove situacije, naučili su važnu lekciju. Na internetu često nailazimo na savete o stvaranju života kroz ljubav i energiju, ali bez lične odgovornosti, sve to postaje samo parazitiranje na tuđoj podršci. Tražiti od roditelja da finansijski podržavaju brak koji se oslanja na njihove resurse – to nije ništa drugo nego maska za lenjost i izbegavanje odgovornosti.
Na kraju, postavljam pitanje koje bi svaki roditelj trebalo da postavi sebi: Da li biste popustili i omogućili svom odraslom sinu da se oslanja na vas samo da biste sačuvali mir u porodici, ili biste postavili jasne granice i uveli “šok terapiju” samostalnosti? Ako bi roditelji postavili ove granice, odrasli bi morali da nauče kako da preuzmu odgovornost za svoj život, umesto da se oslanjaju na stalnu podršku svojih roditelja.
- Život nije uvek lak, a roditelji nisu tu da rešavaju sve naše probleme. Svaka generacija mora da prođe kroz svoje borbe i nauči da se stara o sebi. To je prava poruka: u životu se ne možete osloniti samo na roditeljsku podršku, ako želite da postanete zaista nezavisni
