U današnjem članku vam pišemo na temu veze u kojoj poštovanje polako nestaje. Ovo je priča o onim tihim trenucima kada neko počne da se pita da li je problem u njemu ili u odnosu u kojem se nalazi.proćitajte…
Postoje odnosi u kojima se osoba ne oseća viđeno, cenjeno niti dovoljno važno. Takvi odnosi ne bole uvek glasno, ali ostavljaju dubok trag.
Kada je neko stalno taj koji razume, popušta, daje više i ćuti, vremenom se javlja osećaj unutrašnje praznine. Poštovanje se ne stvara prekomernim trudom, trpljenjem i stalnim dokazivanjem sopstvene vrednosti. Ono se vidi u ponašanju, u malim gestovima i u načinu na koji druga strana reaguje kada se pređu granice.
Prvi korak ka jasnoći uvek počinje iskrenošću prema sebi. Važno je da osoba zastane i bez opravdavanja pogleda kako se zaista oseća. Ako su dani ispunjeni umorom, ako postoji osećaj da se daje mnogo, a dobija malo, ili ako sav teret odnosa stalno pada na jednu stranu, to nisu sitnice. Emocije koje se potiskuju ne nestaju, već se vremenom gomilaju. Ignorisanje sopstvenog osećaja zapostavljenosti često vodi ka još većem razočaranju.
- Kada se prepozna problem, sledeći korak je komunikacija. Ne kroz rasprave, optužbe ili molbe, već mirno i jasno. Reći kako se neko oseća i šta mu je potrebno nije slabost. Naprotiv, to je znak samopoštovanja. Važno je govoriti kratko i konkretno, bez objašnjavanja u nedogled. Nakon toga, ključna stvar nije ono što će druga strana obećati, već ono što će zaista uraditi. Reči mogu da umire na trenutak, ali dela su jedini pravi pokazatelj promene.
- U takvim odnosima često se dešava da jedna osoba daje daleko više. Ona inicira razgovore, susrete, pokušava da popravi atmosferu i stalno traži razloge da razume ponašanje druge strane. U tom trenutku korisno je napraviti korak unazad. Ne iz inata, već iz potrebe da se vidi prava slika odnosa. Ravnoteža ne bi smela da zavisi od nečijeg stalnog odricanja. Ako se odnos raspada čim jedna osoba prestane da se trudi, onda je jasno ko ga je do tada nosio.
Granice su još jedan važan deo svake zdrave veze. One nisu pretnja niti kazna, već način da se zaštiti sopstveno emocionalno zdravlje. Granice imaju smisla samo ako se poštuju. Ako se ista ponašanja ponavljaju, ako se osećanja i dalje umanjuju ili ignorišu, osoba ima pravo da se povuče iz razgovora koji postaju neprijatni, da smanji emotivno ulaganje ili da razmisli o izlasku iz odnosa. Poštovanje se ne može iznuditi, ali se može jasno zahtevati.
- Jedna od najtežih stvari u ovakvim situacijama jeste prestati poistovećivati tuđe ponašanje sa sopstvenom vrednošću. Kada neko ne pokazuje poštovanje, to vrlo često nema veze sa vrednošću osobe pored njega. To govori o njegovoj emotivnoj zrelosti, sposobnosti za bliskost ili spremnosti za zdrav odnos. Niko ne može promeniti nekoga ko ne vidi razlog da se promeni.
Dolazi trenutak kada se mora doneti odluka. Ne u besu, ne iz povređenosti, već iz mira. Ako poštovanje ne postoji dok je osoba tu, ponekad se pojavi tek kada se povuče. A ponekad se ne pojavi nikada. U oba slučaja, važno je izabrati sebe i odnos u kojem postoji sigurnost, mir i uzajamno uvažavanje. Ako do promene dođe, ona mora biti vidljiva kroz ponašanje, a ne samo kroz lepe reči i obećanja.
- Na kraju, ostaje jedno važno pitanje koje svako treba sebi iskreno da postavi: ako se ništa ne promeni, da li bi mogao ili mogla da ostane u takvom odnosu dugoročno? Ako je odgovor negativan, to je već jasan znak. Ne traži se previše. Traže se osnovne stvari – poštovanje, doslednost i ravnoteža.
Veze u kojima se stalno mora dokazivati sopstvena vrednost retko donose unutrašnji mir. Prava bliskost ne zahteva borbu da bi neko bio cenjen. Ona dolazi prirodno, bez stalnih objašnjenja zašto neko zaslužuje osnovno uvažavanje.
