U današnjem članku vam pišemo na temu praznika posvećenog Svetom Jovanu Zlatoustom i jednom starom običaju koji se u nekim krajevima i danas čuva. Saznajte…
Priča je jednostavna i domaćinska: tog dana ljudi se podsete da je duša gladna isto koliko i stomak, pa se makar na kratko okrenu miru, knjizi i molitvi.
U narodu se kaže da je brak, kuća i čovekova sreća najstabilnija onda kad postoji bar jedan dan u godini u kojem se stane, udahne i pogleda u sebe.
Upravo tako mnogi doživljavaju dan kada Srpska pravoslavna crkva obeležava prenos moštiju Svetog Jovana Zlatoustog. Nije to samo još jedan datum na kalendaru, nego podsjetnik na reč koja leči, na učenje, i na to da postoji vreme kad je pametnije ostaviti poslove, nego ih juriti kao da će pobeći.
- Sveti Jovan Zlatousti poštovan je u celom hrišćanskom svetu, a na našim prostorima narod ga pamti po snazi besede i hrabrosti da govori jasno i kad je to teško. Bio je patrijarh u Carigradu, a njegove pouke su ostale upamćene kao reči koje umeju i da uteše i da “pecnu” tačno gde treba. Zbog tog dara govora dobio je nadimak Zlatousti, a vernici ga često zovu i “zlatna truba Pravoslavlja”, jer je umio da ljudima približi veru bez previše ukrasa, nego onako kako se govori kad se želi spasiti čovek, a ne samo pobediti u raspravi.
Predanje kaže da je bio posebno blizak običnom narodu. Nije mu bilo teško da se obrati onima koji rade, brinu, nose teret dana, i da im objasni da se život ne sastoji samo od trke za hlebom, nego i od trke za smirenjem. Zato se i vezuje jedan lep, tih običaj: veruje se da bi svaki vernik tog dana trebalo da uzme neku dragu knjigu i da pročita makar nekoliko stranica. Nije poenta u “broju strana”, nego u nameri — da se čovek, makar malo, vrati reči koja ga gradi iznutra.
A onda dolazi ono što je mnogima najzanimljivije, jer se prenosi s kolena na koleno: u pojedinim krajevima Srbije postoji verovanje da žene na praznik Svetog Jovana Zlatoustog ne bi trebalo da uzimaju u ruke vunicu, konac ni igle. Nije to priča da se nekoga “kazni” ili uplaši, nego više poruka da se tog dana napravi predah i da se rad zameni mirom. Kao da narod kaže: pusti danas šivenje i krpljenje, pa zakrpi misli. Jer, prema tom verovanju, svetitelj ne želi da se na njegov dan radi kao da je sve preče od čovekove unutrašnje tišine.
- U današnje vreme, kada obaveze pritisnu sa svih strana, taj običaj nekome može zvučati starinski, ali njegova suština je i te kako savremena. Čovek često misli da će “sve propasti” ako stane, a zapravo je istina obrnuta: ponekad se baš zbog neprekidnog jurcanja sve raspe. Zato ovaj dan mnogi doživljavaju kao priliku da se uspori i da se život pogleda malo nežnije — bez gorčine, bez grča, bez onog unutrašnjeg pritiska da se stalno mora “još nešto”.
Vernici koji mogu, odu i do crkve. Zapale sveću u čast sveca, izgovore molitvu onako kako umeju, i zamole za lakši put kroz život: za zdravlje, mir u kući, razumevanje među ljudima i snagu da se preživi ono što se ne može promeniti. U takvim trenucima nije najvažnije da li je neko rekao “sve tačno”, nego da li je srce bilo iskreno. Jer molitva nije predstava, već razgovor duše.
U tekstovima o ovom prazniku često se pominje i crkvena pesma posvećena Svetom Jovanu, koja u sebi nosi ideju da se kroz njegove reči širi svetlost, da se ljudi uče skromnosti i da se traži spasenje duše. I čak i ako neko nije navikao na crkveni jezik, poruka je jasna: reč može biti lek, a skromnost može biti snaga.
- Na kraju, cela priča se svodi na jednu jednostavnu misao: ovaj praznik ne traži spektakl, već malo reda u srcu. Zato se i preporučuje knjiga, tišina, kratko udaljavanje od svakodnevne buke. A običaj da žene ne uzimaju u ruke vunicu, konac i igle, u suštini je poziv da se tog dana ne “krpi” samo odeća, nego da se krpi ono što se u čoveku pokidalo od umora.
I baš tu leži lepota: u tome što se, makar jednom, biraju mir, duhovni razvoj i smiren korak, pre nego jurnjava za materijalnim. Ko god ovaj dan dočeka sa tom namerom — već je uradio mnogo,.
