Zozija je od malih nogu nalazila mir u prisustvu svog dede Valtera. Njih dvoje su delili nešto više od krvne veze — delili su ljubav prema pričama……
Dok je on još video, njegova soba je bila pozorište reči; čitao bi joj naglas, dajući svakom liku boju i dah, kao da svet iz knjige oživljava između zidova njihove kuće.
Ali vreme je bilo neumoljivo. Kad je izgubio vid, knjige su zaćutale. Tada je ona preuzela njegov glas.
Čitala mu je svakog dana. Nekad poeziju, nekad priče o dalekim zemljama. On bi slušao, nasmejan, a ona bi osećala kako svaka rečenica postaje most između njihovih svetova.
- Jednog poslepodneva, dok su zajedno preturali po staroj polici prepunoj prašine, Zozija je izvukla knjigu čije su korice bile izbledelo crvene, gotovo iste boje kao zidovi njihove nekadašnje trpezarije. Na korici nije bilo naslova, ali kad ju je dotakla, učinilo joj se da pod prstima oseća puls — kao da knjiga diše.
Donela ju je dedi i sela mu do nogu.
„Našla sam nešto zanimljivo,“ rekla je veselo.
Valter je dodirnuo koricu, a zatim zastao. Njegove usne su se stisnule, a dah mu se prekinuo.
„Znam tu knjigu,“ šapnuo je. „Margaret mi ju je dala. Pre mnogo, mnogo godina.“
- Njegov glas je postao tiši, kao da razgovara sa prošlošću, a ne sa unukom.
„Bili smo mladi,“ dodao je. „I mislili smo da je ljubav veća od svega. Ali sudbina je mislila drugačije.“
Zozija je pažljivo otvorila knjigu. Reči su mirisale na vreme. Počela je da čita, a u sobi se stvorila neobična tišina — ona gusta, puna uspomena. I dok su rečenice tekle, između stranica je ispao mali koverat, požuteo i mekan od godina.
„Deda, ovde ima pismo,“ rekla je.
Valter je samo klimnuo. Njegove slepe oči su se napregnule, kao da ipak pokušavaju da vide.
Zozija je otvorila koverat i polako počela da čita. Glas joj je drhtao, jer je odmah osetila da to nije obično pismo.
- Margaret je pisala s nežnošću i bolom. Priznavala je da je odlazak bio njena odluka, ali ne zato što ga nije volela — naprotiv, volela ga je previše. Otkako je počela da gubi vid, bojala se da će ga osuditi na život brige. Želela je da ga zaštiti od sebe. I zato je otišla, ćuteći. „Ako ikada pronađeš ovo pismo,“ stajalo je na kraju, „znaćeš da te ljubav nekad tera da se sakriješ, ne da pobegneš.“
Dok je slušao svaku reč, Valter je stiskao naslon stolice. Po prvi put posle mnogo godina, suze su mu potekle niz obraze.
„Nisam znao,“ promrmljao je. „Mislio sam da me ostavila bez razloga. A zapravo me je volela više nego što sam ikada shvatio.“
- Sutradan je Zozija insistirala da pronađu adresu koja je bila napisana na poleđini koverte. I čudo — kuća je još postojala, a u njoj su živeli rođaci žene iz pisma. Rekli su da je Margaret sada u domu za stare, nedaleko odatle.
Valter je tog dana bio tih. Oči mu nisu videle, ali mu je srce videlo jasnije nego ikad.
„Hajde da idemo,“ rekao je jednostavno.
Kada su stigli, Zozija mu je pomogla da uđe. Hodnik je mirisao na lavandu i stari papir. U sobi, kraj prozora, sedela je starica sa blagim osmehom i belom kosom. Gledala je kroz prozor u pravcu svetlosti.
„Margaret?“ izgovorio je Valter.
Žena je zatreperila. Prepoznala je glas. „Valter?“
U tom trenutku svet je stao. On je prišao, našao njenu ruku i zadržao je u svojoj. Nisu morali ništa više da kažu. Tišina je govorila umesto njih.
- Sedeli su dugo. Razmenjivali su uspomene, sećanja i tihe osmehe. Iako nisu mogli da se vide, gledali su jedno drugo onim očima koje nikada ne slepe — očima srca.
Kasnije, dok su se vraćali kući, Zozija ga je pitala kako se oseća. On se nasmejao blagim, umornim osmehom.
„Znaš, dušo,“ rekao je, „mi se više ne vidimo kao stari ljudi. Ja nju vidim kao devojku koju sam voleo pod lipom. A ona mene kao mladića koji joj je obećao da će je čitati zauvek. I možda je baš zato ovo ponovni susret, a ne kraj.“
- Te večeri, dok je vetar tiho pomerao zavese, Zozija je pomislila da život ima svoje načine da spoji ono što vreme rastavi. Ljubav se možda skriva godinama, zaboravljena u starim knjigama, ali kad je pravi trenutak, uvek pronađe put nazad. Nekad kroz rečenicu, nekad kroz glas, a ponekad — kroz jedno davno napisano pismo koje čeka da bude pročitano.
I te noći, Valter i Margaret su ponovo pričali — bez očiju, ali sa dušom. A Zozija je shvatila da prava ljubav ne traži da je vidiš. Dovoljno je da je čuješ
