U jednoj tišini bolničke sobe, dok je Alden Pirs ležao na belim jastucima, osamdeset i dve godine života polako su ga napuštale……
Zvuk aparata je bio jedini podsećaj na prolazak vremena, dok je on, u mirnoj tišini, gledao u plafon, kao da iza njega vidi beskrajno nebo.
Zamišljao je da je svet oko njega nestao, a jedino što je ostalo bio je njegov pas, Riči. Pas, verni prijatelj koji je bio uz njega skoro čitavih petnaest godina. Čovek je, unatoč godinama i bolovima, najviše strahovao od rastanka s njim. Nije se bojao smrti, nije se bojao bola — bojao se da se ne oprosti od svog vernog psa.
Riči, mali, sivi pas koji je spasio Aldenu život samo time što je bio prisutan, sada je bio daleko. Alden je znao da je bolest primorala da se preseli u bolnicu, ali ništa ga nije bolelo više od nedostatka svog ljubimca. Svakog dana, dok je gledao kroz prozor, šaputao bi tiho: „Gde si, moj stari prijatelju?“ Ponekad mu se činilo da čuje zvuk kandži po podu, kao da Riči opet trči po kući. Ali Riči nije bio tu, a srce mu je bilo prazno.
- Jednog dana, dok je medicinska sestra Elena ulazila u njegovu sobu kako bi promenila infuziju, Alden je stisnuo njenu ruku. Njegovi prsti su bili slabi, gotovo providni, ali u tom stisku bila je snaga, kao da je sve što je imao stisnuto u tom trenutku. „Molim te,“ prošaptao je, „dozvolite mi da vidim Ričija. On me čeka. Ne mogu da odem, a da se ne oprostim.“
Elena, iako je znala da pravila ne dozvoljavaju životinjama da budu u bolničkim sobama, osjetila je nešto u sebi, nešto što ju je podstaklo da postupi drugačije. Sećala se svog psa, kojeg je izgubila pre nekoliko godina, i duboko je osećala koliko znači imati ljubimca u takvim trenucima. Sažaljenje je prevladalo, a ona je obećala da će pokušati da ispuni Aldenovu poslednju želju.
Bez mnogo oklevanja, razgovarala je sa svim nadređenima: glavnom sestrom, lekarima, pa čak i načelnikom odeljenja. Svi su bili u početku protiv toga, ali Elena nije popustila. Izgovorila je reči koje nisu bile molba, već zahtev za humanost i poštovanje života. Naposletku, lekar je uzdahnuo, prešao ruku preko lica i rekao: „Ako je to njegova poslednja želja, neka pas dođe. Obabezbedićemo sigurnost.“
- Dva sata kasnije, hodnikom se začuo zvuk kucanja kandži po hladnim pločicama. To je bio zvuk koji je Alden čekao, zvuk koji je konačno mogao doneti mir njegovoj duši. Riči, sa starim nogama koje su drhtale, ali sa očima koje su sijale kao da je sve bilo isto, stigao je u bolnicu. Volonter iz obližnjeg prihvatilišta doveo je psa koji je čekao svog vlasnika.
Kada su se vrata sobe otvorila, Riči je odmah potrčao ka Aldenu, koji je bio samo na nekoliko koraka od njega. Pas je skočio na njegov krevet, sklupčao se na njegovim grudima, spustio glavu na njegovo rame i tiho zarežao. Alden se nasmešio, tihim osmehom koji je bio znak da je život opet, barem na trenutak, dobio smisao. „Oprosti mi, prijatelju, što nisam uvek bio uz tebe. Hvala ti za sve,“ tiho je rekao, a Riči je, kao da je razumeo, odgovorio: „Uvek sam bio tu.“
Vreme je stajalo. Elena je smanjila svetlo i okačila tablicu na vrata: „Ne uznemiravaj“. Isključila je sve aparate koji su merili Aldenov puls i temperature. U sobi je bilo tiho, samo su njihovi dahovi bili ujedinjeni u isti ritam, kao stari metronom.
Kako su sati prolazili, Alden je pričao o svom životu, o tome kako je jednog kišnog dana pronašao Ričija ispod mosta, mokrog i preplašenog. Pričao je kako ga je odveo kući, okupao i dao mu ime. Kako ga je pas svakog dana čekao da skuha kafu i ležao uz njega svake noći, pružajući mu ljubav i utehu nakon gubitka njegove žene. Elena je slušala, suze su joj padale, ali nije pravila nikakve geste. Tišina u sobi bila je prepunjena ljubavlju i poštovanjem prema oba stvorenja koja su provela godine zajedno.
- Kad je pala noć, Elena je ponovo ušla u sobu sa novom infuzijom, ali kada je otvorila vrata, njen pogled zastao je. Alden je ležao mirno, sa blagim osmehom na licu. Riči je bio pored njega, još uvek sa glavom na njegovim grudima, ne pomerajući se. Monitor je pokazivao savršenu, ravnu liniju. Elena je prišla, proverila puls, i nije bilo ničega. Alden je otišao mirno, kao što je želeo, okružen ljubavlju svog vernog prijatelja.
Riči je ostao pored njega do poslednjeg trenutka, čuvajući ga kao što je to uvek radio. Elena je obavila papire i omogućila da Riči bude prebačen kod gospođe Rejes, komšinice koja je sada preuzela odgovornost za ovog vernog psa. U narednim danima, nova pravila su uvedena u bolnicu. Tada je postalo dozvoljeno da životinje prisustvuju poslednjem oproštaju, jer su svi shvatili da ljubav ne može biti zabranjena, čak ni u najtežim trenucima života,.
