Proćitajte kako je jedan muskarac pronašao svoju sestru,u danasnjem clanku više…
Telefon mi je služio samo kao sat dok večeram. Te večeri nisam tražio ništa posebno – samo malo buke da razbije tišinu stana. Upalio sam televizor i ostavio da program teče sam od sebe, bez pažnje, kao pozadinski šum mog života koji je godinama bio uredan, ali nekako prazan.
A onda je voditelj izgovorio rečenicu zbog koje sam se ukočio: „Večeras donosimo priču o ljudima koji žive nevidljivo, na ulicama Beograda.“
Hteo sam da promenim kanal. Nisam bio raspoložen za teške teme. I baš tada se pojavilo njeno lice.
- Nije rekla ime odmah. Kamera ju je uhvatila iz profila, dok je sedela na ivici trotoara, umotana u iznošenu jaknu. Ali ja sam znao. Pre nego što je progovorila, pre nego što sam čuo njen glas – znao sam. Srce mi je udaralo kao da pokušava da pobegne iz grudi. To nije bila neka žena. To je bila moja sestra Dragica. Sestra koju nisam video trideset četiri godine.
Sećanja su me pregazila bez upozorenja. Naše dvorište. Prašina leti. Njena pletenica koju bi nervozno vezivala kad god bi čula očev korak. Bila je starija od mene, ali je uvek delovala krhkije. Ja sam se krio iza nje. Ona je stajala ispred mene. Uvek.
- Otac je bio čovek kog su se svi plašili, ali niko mu se nije suprotstavljao. U kući se živelo po pravilima koja su se menjala iz dana u dan, u zavisnosti od njegovog raspoloženja. Dragica je bila „problematična“. Previše je pitala, previše se opirala, previše je ličila na majku. Ja sam bio tih. Neprimetan. Preživljavao sam tako što sam ćutao.
Jednog jutra je više nije bilo. Ostavila je samo praznu postelju i otvoren ormar. Majka je plakala u tišini. Otac je besneo, ali ne dugo. Već sledećeg dana rekao je da je „sama kriva“ i da je „takvima mesto na ulici“. Ja sam imao šesnaest godina i naučen sam da ne protivurečim. Nisam je tražio. Nisam pitao. A to je greh koji nosim ceo život.
Na ekranu je Dragica pričala o godinama lutanja, o pogrešnim ljudima, o jednom koferu koji je uvek bio spreman. Rekla je da nema porodicu. Da je sama. Ta reč me je zabolela jače od svega.
- Nisam ni primetio da stojim dok se emisija završavala. Znao sam samo jedno – ako sada okrenem glavu, biću isti kao on. Kao naš otac.
Sutradan sam zvao televiziju. Pa udruženje koje je pomenuto. Pa još jedno. Osećao sam se kao čovek koji pokušava da ispravi grešku staru tri decenije jednim telefonskim pozivom. Kada su mi rekli da je Dragica živa i da boravi u prihvatilištu, kolena su mi popustila.
Susret je bio zakazan bez pompe. Mala soba, plastične stolice, miris kafe. Ušla je polako, oprezno, kao da očekuje razočaranje. Gledala me nekoliko sekundi, a onda rekla:
— Ti si mali.
Ta rečenica me je slomila.
- Pokušao sam da se izvinim. Da objasnim. Da kažem da sam bio dete. Da nisam znao kako. Podigla je ruku.
— Znam — rekla je. — Ali znam i da sam te čekala. Godinama.
Nisam imao pravo da tražim oproštaj. Znao sam to. Zato sam joj rekao istinu.
— Ne mogu da vratim ništa. Ali mogu da ostanem. Ako mi dozvoliš.
Ćutala je dugo. A onda je klimnula glavom.
- Ne pokušavam da budem heroj ove priče. Nisam. Kasnio sam trideset četiri godine. Pokušavam samo da budem brat kakvog je zaslužila onda kada joj je bilo najteže. Da se iskupim ne lepim rečima, već prisustvom. Posetama. Strpljenjem.
Jer neke greške ne mogu da se isprave. Mogu samo da se priznaju. I da se, po prvi put, ne pobegne.
