Moj otac nas je napustio kada sam imala samo devet godina. Bilo je to vreme kada sam još verovala u sve čarolije koje roditelji mogu da naprave. Više u nastavku…
Verovala sam da ljubav u porodici traje zauvek i da ništa ne može da je pokoleba. Ipak, kao mnogo drugih stvari, život nas je iznenadio.
Bez upozorenja, otac je otišao. Nije bilo objašnjenja, nije bilo oproštaja, samo je nestao iz naših života, ostavljajući nas da se snalazimo u svetu koji je postao previše veliki za nas.
- Godine su prolazile, a tuga je postajala sve teža. Moje majka je bila stena koja je držala sve nas, usmeravajući nas kroz život, dok je srce bilo slomljeno. Uvek je bila tu, ali su njene oči skrivale nešto što nisam mogla da razumem tada. Verovatno su sve te godine bile ispunjene tugom, strahom, ali i silnom željom da nam pruži najbolji život.
Vreme je prošlo, a onda, dvadeset godina kasnije, dogodilo se nešto što nije moglo da se predvidi. Otac je ponovo ušao u naš život, ali ovog puta na dan mog venčanja. Njegov dolazak bio je poput otvaranja stare rane koju sam godinama zatvarala, pokušavajući da zaboravim da je ikada postojala. Pojavio se na mom venčanju, dolazeći iznenada i tražeći da razgovara nasamo sa mojim zaručnikom. Snažno sam odmahnula glavom i rekla: „Nemaš pravo na to.“
- Moj zaručnik, koji je bio osoba koja me podržavala kroz sve te godine, odlučio je ipak da sasluša mog oca. Kada se vratio, lice mu je bilo potpuno bljedo. Prepoznavala sam taj izraz, taj izraz zbunjenosti i bola. Bio je to izraz koji sam dugo nosila, a koji je bio sada predamnom, na licu mog voljenog. On mi je samo rekao, tiho, gotovo bez daha: „Moramo razgovarati… odmah.“
Nisam mogla da verujem šta se dešava. Samo je nekoliko minuta prošlo, ali osećala sam kao da su prošle godine. Pored mene je stajala osoba koju sam volela više od svega, ali ni on nije znao šta se dešava. Bio je zbunjen, istovremeno ljut i nesvestan onoga što je upravo saznao. Onda je sledila najgora stvar koju sam ikada mogla da saznam. Moj otac mi je sve oduzeo, sve što je moglo biti lepo, sve što sam želela da budem… A onda mi je ponovo uzeo nešto, samo da bi bio prisutan u trenutku kada sam se spremala za najvažniji trenutak u životu. Tada sam shvatila da je moj otac došao ne da bi popravio stvari, već da bi sve u mom životu ponovo učinio nesigurnim.
Kada sam saznala istinu, razmišljaću o tome kako mi je bilo toliko teško da oprostim, da zaboravim. Ta istina bila je zastrašujuća, jer je otac zapravo tražio prostor za sebe, tražio izlaz iz svoje prošlosti, ali nije imao snage da stane tu gde je bio. Nije mogao da nas povrati kao što je želeo. Niti je mogao da popravi sve ono što je bilo uništeno, niti je mogao da izleči sve rane koje je otvorio. Iako mi je dolazak na moj dan venčanja bio šok, ipak me je naterao da sagledam sve iznova. Naučila sam da čak i ljudi koje volimo, kao što je bio moj otac, nisu uvek u mogućnosti da nas spasu.
- Ovaj trenutak me naučio mnogo više nego što bih volela da je bilo potrebno da naučim. Niko od nas nije izuzet od grešaka i niko od nas nije imun na bol. Ali naučila sam i jednu važnu lekciju – ljubav je snažna, ali povrede nas prate dok ih ne naučimo da praštamo. Iako je moj otac opet ušao u moj život, osećala sam kao da se ponovo povlači na isti način kao što je to radio kad sam imala devet godina. I sada, kao odrasla žena, shvatila sam da moram da se oslobodim prošlosti, bez obzira na to koliko to bilo teško.
Moje srce nije bilo potpuno u tom trenutku, ali sada je spremno za nešto novo. Naučila sam da ljubav nije samo u onome što je bilo, već i u onome što tek treba da dođe. I da, ponekad ljubav znači da moramo ići dalje, sa nadom da će sutra biti bolje nego juče.
