Život nas često vodi kroz teške i bolne trenutke, ali nijedno iskustvo ne može da se uporedi s onim kada te roditelj napusti. Da, napustila me je. …
Moja mama, koju sam volela svim srcem, odlučila je da ode zbog drugog muškarca kada sam imala samo 11 godina.
Iako je možda bilo jasno da ništa više nije bilo kao pre, nisam shvatala koliko će ta odluka duboko uticati na moj život.
Ostala sam bez nje, bez njenog zagrljaja, bez njenih reči utehe koje bi svaki put davala kad god bih to poželela. Moji dani su postali obeleženi tužnim pogledima prema praznim vratima i verovanjima u nečiju ljubav koju nisam mogla da razumem.
- Tata je preuzeo sve. Odrasla sam sa njim. Bez njega, verovatno bih bila izgubljena. On me naučio kako da se borim, kako da gledam život u oči i da nikada ne padnem, uprkos svim teškim okolnostima. Nosio je tu odgovornost sa hrabrošću, mada nikada nisam imala priliku da ga pitam kako se oseća zbog toga. Uvek je bio tu za mene, čak i kada sam bila najviše zbunjena, najviše ranjena, najviše napuštena. Tata je bio moj oslonac, moje sve.
Ali prošle sedmice, desilo se nešto što nije moglo da se predvidi. Telefon je zazvonio, a ime koje je bilo na ekranu bilo je njeno. Mama. Zaledila sam se. Nije me zvala godinama. A sada, iznenada, zove me i kaže da je na samrti. Da umire. I kao da to nije bilo dovoljno, ona me pita: “Mnogo bi mi značilo ako bih mogla ostati u kući u kojoj sam te odgajila.” Srce mi je bilo teško. Moje misli su se vrtile u krug, pokušavajući da razumem njen poziv, da shvatim šta to zaista znači. Ali u tom trenutku nisam mogla da se setim nijednog trenutka kada me je ona stvarno volela, kada mi je stvarno bila majka. Odrasla sam bez nje, bila sam odgajana od strane tate, koji nije odlazio. Koji nije napustio porodicu. Koji je uvek bio tu. I sada, ta ista žena želi da se vrati u moj život, baš sada, kad je na samrti.
- Rekla sam joj “ne”. Ne mogu. Ne želim da budem ta koja će biti tamo kada me nije bilo potrebno. To nije bila srdačna odluka, niti je bila bez bola. Ali nešto u meni nije moglo da oprosti. Nije moglo da oprosti toliko godina provedenih u čekanju, u verovanjima da će se jednom vratiti. I sada, kad mi je zapravo trebalo njeno prisustvo, nisam mogla da joj pružim ono što ona očekuje. Srećom, tata je bio tu, iako mi je srce bilo ispunjeno osećanjem gubitka.
Juče, dogodilo se nešto što nikada nisam želela da saznam. Policija se pojavila na mojim vratima. Nikada nisam zamišljala da će to biti način na koji će se sve završiti. Bili su tu sa nekim dokumentima, sa informacijama koje nisam očekivala. Mama je umrla. Nije preživela. Ali nije to bila samo smrt – bila je to smrt nečega što sam smatrala izgubljenim zauvek, smrt odnosa koji nikada nije bio ispravljen, smrt veze koja je ostala razdvojena godinama.
Iako sam u tom trenutku bila u šoku, sada, dok pišem ove reči, znam da nisam donela pogrešnu odluku. Boli me, naravno, ali život ne može biti samo o opraštanju. On mora biti i o tome da naučimo da se nosimo sa stvarima koje nisu bile u našoj kontroli. Odrasla sam sa puno bola i tuge, ali i s puno ljubavi koju mi je tata dao. Sada sam konačno shvatila da nisam jedina osoba koja je pretrpela gubitak. Na neki način, svi mi nosimo ožiljke, svi imamo svoje rane koje ne mogu da se zaleče.
- Saznanje o mami nije donelo olakšanje, ali mi je donelo snagu da nastavim dalje. Iako nije bilo lako, sada verujem da su godine čekanja, borbe i suza bile potrebne kako bih postala osoba koja sam danas. I da, tata je uvek bio tu. Uvek je bio moj heroj, dok je ona bila samo osoba koja je čekala da nešto loše prepozna.
Sada sam spremna da nastavim dalje, sa verovanjem u sebe, sa snagom koju sam izgradila kroz godine borbe. I možda će jednog dana, kad budem imala svoju decu, znati da ljubav mora biti prisutna u svakom trenutku, i da se ne smemo povući kad nekog volimo. I da, to je bolna, ali važna lekcija koju sam naučila.
