U tišini noći, dok su se svetla grada slagala u zlatne linije kroz prozor, Ana je stajala nad kolenom svog novorođenčeta, povijajući ga u svojim rukama. …..
Svaka linija lica malog Marka, svakog njegovog pokreta, bila je odraz njene ljubavi, borbe, i nade. I dok je tišina večeri bila prekinuta samo blagim škripanjem vrata, nije ni slutila da će jedna rečenica zauvek promeniti sve.
Marko je stajao u vratima spavaće sobe, sa osmehom na licu, izgledao je umorno, ali s onim nekom pritajenom snagom koju su partneri nosili jedno u drugom.
“Znaš,” počeo je, “možda bi trebalo da uradimo DNK test, da budem siguran da je moj.” Njegov ton bio je bezbrižan, kao da je upravo rekao nešto najsitnije i najnevinije. Ana je, međutim, zamrla. Telo joj je postalo ukopano, a reči su joj bile teže od kamenja.
“Šta si rekao?” Upitala je, pokušavajući da sakrije potres, iako su joj usne drhtale. Marko je ponovo, kao i uvek, pružio onaj svoj poznati osmeh, misleći da je izgovorio nešto što bi trebalo da bude smešno. “Pa, znaš, kao šala, sve to… Za svaki slučaj.”
- Ali Ana nije mogla da se nasmeši. Nije mogla da se nasmeši jer je u tom trenutku čula nešto što je bilo mnogo više od šale. Bio je to najubodniji udarac u njeno srce, nešto što nije mogla da izbriše.
U glavi su joj prolazile slike njihove prošlosti: prvi susreti, smeh, ljubav koja je rasla u svakom pogledu i svakoj reči. Verovala je da su prošli kroz sve zajedno. U njemu je nalazila sigurnost, oslonac, ljubav koja je davala smisao svakom trenutku. A sada, tu je stajao, u njenom domu, sa pitanjem koje je stvorilo rupu u svakom poverenju koje su gradili.
Sutradan, dok je Marko otišao na posao, Ana je bila sama, zagrljena s malim Markom, pokušavajući da shvati sve što je izgovorio. Ni danju, ni noću nije mogla da se oslobodi osećaja da nešto nije u redu. Iako je znao da je njihovo dete očigledno njegovo, pitanje koje je postavio bilo je nepopravljivo. I nije bilo važno da li je to bilo šala ili ozbiljno. Jedna reč, izgovorena u trenutku opuštanja, slomila je njihovu svakodnevicu.
- Kroz dan je prolazila sa hladnim osmehom, kao da nije ništa promenjeno. Ali noću, dok je ponovo bila u krevetu, sa dlanovima pritisnutim na čelo, osećala je kako je ta sumnja postepeno postajala nešto duboko, mračno, što nije mogla da ignorise. “Ako misli da bi mogao biti neko drugi otac, kako da verujem u sve ostalo?” razmišljala je.
A onda su došli rezultati testa. Ana nije želela da ih otvori, nije želela da vidi tu potvrdu nečega što je već znala: da joj je poverenje izmaknuto iz ruku. Pokušavala je da veruje da je sve u redu, ali osećala je kao da se svet, odjednom, raspao na komadiće. Ta jednostavna rečenica je stvorila jaz, i dok je čekala da sve bude rešeno, bilo je već prekasno.
- U njenom srcu više nije bilo mesta za ljubav koju je imala prema Marku. Reči koje su izgovorene nisu bile samo šala – bile su izjava sumnje koja se nije mogla izbrisati. Zamišljala je kako bi trebalo da se oseća sigurno, kako bi trebalo da bude deo tima sa partnerom, ali sada je osećala kao da je postala samo još jedna u nizu žena koje su morale da se bore sa nesigurnostima svog partnera.
Ana je naučila tešku lekciju o tome kako male reči mogu srušiti čitave svetove. Verovala je da ljubav znači poverenje, da ljubav znači sigurno utočište. I dok je čekala da Marko shvati dubinu svoje greške, shvatila je da će biti potrebno mnogo više od reči da se izleči nešto što je već prekršeno.
- U tom tišinom ispunjenom danu, Ana nije bila samo majka koja se brinula o svom detetu. Bila je žena koja je u tišini patila zbog gubitka nečega što je, verovala je, zauvek imala – poverenje. I možda će to poverenje ponovo izgraditi, ali sada je znala da će to biti proces koji ne može biti ubrzan, ni olakšan. Ova priča, priča o poverenju, nije imala jednostavan kraj. I, možda, nikada neće
