Život je često pun nepravde, a sudbina ume da bude surova. Danica je bila žena koja je godinama u svom domu stvarala atmosferu hladnoće, ponosa i poniznosti……..
Niko nije bio pošteđen njenih uvreda, ali njena snaja Verica bila je najčešći “meta”. Verica je bila žena iz skromne porodice, često označena kao “siromašna” i “služavka”, dok su Danicine ćerke, one koje je Danica obasipala ljubavlju i pažnjom, bile potpuno suprotne.
Te zlatne ćerke, koje su živele u gradu i imale sve što su želele, bile su za svoju majku prava “zvezda” na koje je bila ponosna. Niko nije mogao da postigne njihove standarde – osim njih samih.
- Verica je bila ta koja je u tišini nosila posledice godina poniženja. Na svaki njen pokušaj da bude ravnopravna, Danica bi je podsećala na njene “korenje” – porodicu koju je smatrala nižom, “služavku” koja nije vredna poštovanja. Nikada joj nije pružila šansu da pokaže koliko može biti vredna, koliko može doprineti. Danica je oduvek verovala da je sve što je imala zasluženo njenom “većom” pozicijom i “boljim” poreklom. U njenom svetu, novac je bio sve, a ljudi oko nje su bili samo marionete koje je kontrolisala.
Međutim, kao što to često biva, sudbina se ubrzo okrenula. Danica je doživela ozbiljan moždani udar. Njeno telo je postalo nepokretno, a ona koja je do pre nekoliko dana bila gospodja koja je upravljala životima drugih, sada je bila bespomoćna. Suočila se sa realnošću – nije više bila u mogućnosti da iznosi svoje uvrede, niti da se ponaša prema drugima kao što je to godinama činila. Nema više snage da preživi u svom svetu punom kritika i hvale za sopstvene “zvezde.”
Mezimične ćerke, koje su došle da obiđu svoju majku, u trenutku su se suočile sa stvarnošću koja im nije bila prijatna. Nisu htele da se bave njenom bolešću, njenim problemima, niti da joj pruže osnovnu pažnju koja joj je bila potrebna. Njihove reči, hladne i bezdušne, bile su: “Stavite je u dom, mi nemamo vremena za ovo.” Bile su to iste one ćerke koje je Danica obasipala ljubavlju i pažnjom, smatrajući ih svojom “zvezdama”. Međutim, sada su stajale pred stvarnošću i shvatile da život nije ono što su očekivale.
- I tada, kada su sve oči bile uperene u Vericu, žena koja je bila “sirotinja”, žena koju su svi ponižavali, odlučila je da stane pred svoje “zlatne ćerke” i izgovori rečenicu koja je promenila sve. “Vi ćete je poslati u dom, ali ja ću joj doneti vodu i pomoći joj”, izgovorila je Verica mirnim, ali odlučnim glasom. Niko nije mogao da veruje šta je čuo. Te iste reči koje je Danica godinama koristila kao uvrede sada su bile prisutne u rečima koje su izgovorene sa ljubavlju i saosećanjem.
Verica je, suprotno onome što je Danica želela, postala pravi oslonac. Služavka kojoj je Danica godinama govorila da je “ništa” sada je bila ta koja je preuzela odgovornost i stajala pored žene koja je obeležila njen život bolom. U toj situaciji, na ležaju Danice, Verica je bila ta koja je donela čašu vode. Žena koja je godinama nosila teret uvreda i poniženja sada je u momentu života kada se sve promenilo, pokazala ljudskost koju novac, status i materijalna bogatstva ne mogu da kupe.
- Poslednji trenuci Daničinog života bili su duboka lekcija o ljudskosti. Ona je bila osoba koja je godinama vrednovala sve ono što se može kupiti, sve ono što se vidi sa spoljašnje strane. No, u momentima kada je život okrenuo leđa, kada je došla do kraja svojih fizičkih sposobnosti, ostala je samo ljudskost, koja se ne može kupiti. Verica, žena koju je godinama ponižavala, sada je postala njena podrška.
Ova priča je o tome kako život ume da bude surov, kako sudbina ponekad iznosi ono što nam ne daje ni mogućnost da predvidimo. No, ona je takođe lekcija o tome šta znači istinska snaga. Verica, žena koju su svi smatrali “sirotinji”, pokazala je da ljubav, poštovanje i saosećanje ne zavise od statusa, bogatstva ili pozicije. Niko nije siguran od toga da život postavi pred nas test izdržljivosti, ali samo istinska ljudskost može prepoznati i vrednovati one prave vrednost.
