Skoro ceo život nisam viđala oca. Napustio nas je dok sam bila tinejdžerka, i od tada se nikada nije vratio. Možda je to bio njegov izbor, ali ja nisam želela da budem deo toga.,,,,,,,
Trudila sam se da ne mislim na njega, da ne razmišljam o njegovoj odluci da nas ostavi, i dugo mi je to uspevalo. Život je išao dalje, gradila sam sebe, stvorila porodicu iako mi je falio taj ključni deo – očinska figura.
Ali onda, jednog oblačnog popodneva, dok sam bila kod kuće, zazvonio je telefon. Bio je nepoznat broj.
Po običaju, nisam se javila. Nije mi bilo jasno zašto bi neko ko mi nije poznat zvao baš tada, u tom trenutku. No, nešto me je nateralo da pogledam ekran, i to je bio trenutak koji je promenio sve. Na ekranu je pisalo samo jedno ime: „Otac“. Srce mi je zadrhtalo. Zamišljala sam ga, kako mi se javlja posle toliko godina, ali nisam se usudila da odgovorim. Činilo mi se kao previše da bi bilo istinito. Ali nije prošlo dugo i na mom telefonu je stigla poruka.
„Alice, ovde tvoj tata. Molim te, javi se. U bolnici sam.“
- Taj trenutak je bio kao da je sve stalo. Gledala sam ekran i nisam mogla da verujem. Moje srce je bilo podeljeno između besa i iznenađenja. Nije bio uz mene kad sam bila bolesna, nije se pojavio kad je trebalo, nije došao ni na moju matursku proslavu. Godinama sam bila ljuta na njega zbog svega što je učinio. Ali sada, sada je on tražio moju pomoć. Bilo je to kao udar groma. Da li da verujem? Da li da oprostim?
Dok sam pokušavala da shvatim šta se dešava, stigla je još jedna poruka.
„Ne govori mami, ako želiš da saznaš istinu. Samo me pozovi. Tata.“
Samo me pozovi… Ruke su mi se tresle dok sam stajala na istom mestu, gledajući te poruke, pitajući se da li je to stvarno on. Da li je ovo samo još jedan pokušaj da manipuliše mojim emocijama, kao što je to radio godinama ranije? Da li je sve ovo neka šala, neka vrsta njegove igre? Nikada nisam verovala u njega, ali ovoga puta, nešto u njegovom glasu me je nateralo da reagujem. Da ne budem ubeđena samo u bes.
Smeštala sam telefon u ruku i odlučila da pozovem. Moje srce je bilo u grlu, a ruke su mi bile previše drhtave da bih mogla da pritisnem broj. Ipak, na kraju, ipak sam to učinila. Telefon je zazvonio i čekala sam da neko odgovori. Čula sam slab, nepoznat glas sa druge strane, a u pozadini su se čuli zvuci bolničke sobe, otkucaji monitora.
„Alice…“ rekao je tiho, „Nemam mnogo vremena. Slušaj pažljivo. Postoji nešto što moraš da znaš, nešto što ti moram reći pre nego što bude kasno.“
Suze su počele da mi naviru, ali nisam želela da plačem. Samo sam želela da shvatim. Ovaj trenutak je bio suviše važan, suviše emotivan da bih ga jednostavno ignorisala. Ali nisam mogla da prestanem da se pitam: Zašto sada? Zašto baš sada, kada je prešlo više od 20 godina? Zašto me nije pozvao ranije? Zašto nije bio uz mene kad sam ga najviše trebala?
„Ne mogu da se pokajem za sve,“ rekao je, „Ali moram da znaš da je moja odluka da odem od vas bila najteža stvar koju sam ikada uradio. Ni u snu nisam mogao da predvidim kako ćeš se osećati, ali sada, kada se suočavam sa krajem, samo želim da znaš da sam mislio na tebe. Ti si mi sve. I izvinjavam se… izvinjavam se za sve.“
- Moje srce je bilo slomljeno. Godinama sam nosila mržnju i tugu zbog njega, a sada, kada je bio na ivici smrti, on mi se izvinjavao. Ali, bio je prekasno. Da li se izvinjenje moglo iščupati iz tih dvadeset godina koje mi je oduzeo? Možda. Možda bi mogao da bude uz mene, možda bi mogao da se vrati, ali nije. On je odlučio da ode, i sada, suočen sa neizbežnim, pokušava da ispravi nešto što je bilo nemoguće popraviti.
