Posle dvadeset godina provedenih u inostranstvu, vratila sam se u kuću svoje sestre, koju sam joj nekada poklonila. I ono što sam zatekla na ulazu zaustavilo mi je srce….
Svoju sestru nisam prepoznala u toj ženi koja je ležala na otiraču pored ulaznih vrata. Osećaj bola i zbunjenosti je preplavio moje srce, jer nisam mogla da verujem da je ona koja je nekada imala sve, sada došla do tog trenutka — zapostavljena i zaboravljena.
Kada sam stigla taksijem, vozač me upitao da li sam sigurna da želim da se zadržim tu. „Kuća izgleda veoma skupo. Da li ste sigurni da vas očekuju?“
pitao je, gledajući u visoke kapije koje su vodile do mojeg doma. Kimnula sam glavom, iako osećaj doma i sigurnosti bio je sada nešto što mi je delovalo daleko. Na sebi sam imala sivi kaput, a cipele su bile istrošene. U rukama sam držala malu torbu, nosivši sa sobom deo svog života provedenog u inostranstvu. Naučila sam da cenim svaku priliku za povratak porodici, ali u tom trenutku nisam znala šta ću zateći.
- Kuća je bila smeštena duboko u vrtu, izgledala je prelepо, ogromna i sa širokom verandom. Staza kojom sam išla bila je čista i uredna, svi tragovi su bili pažljivo izbrisani. Ulazna vrata bila su širom otvorena, a iznutra se čula muzika i zvuk razgovora — očigledno je bila neka proslava. Ušla sam tiho, gotovo neopaženo. Unutra je bilo mnogo ljudi, svi su nosili skupa odela i elegantne haljine, svi su držali čaše u rukama i razgovarali međusobno. Niko nije primetio da sam tu. Stajala sam uz zid, osećajući se potpuno nevidljivom.
Kada sam se spustila pogledom, shvatila sam da nešto nije u redu. Na otiraču, pored vrata, ležala je žena. Umotana u tanki ćebe, spavala je u staroj, iznošenoj odeći, kao da je to bilo njeno mesto odvek. Srce mi je stalo. Prepoznala sam je — to je bila moja sestra. Osoba kojoj sam nekada poklonila ovu kuću. U tom trenutku, srce mi je zadrhtalo od bola, a suze su mi navrle na oči.
I dok sam stajala tamo, razmišljajući o tome šta je postalo od nje, iz unutrašnjosti kuće je izašao muškarac sa čašom u ruci. Moj sin. Išao je kroz hol, smejući se i razgovarajući sa gostima, a prošao je pored svoje tetke, ne obraćajući pažnju na nju.
„Ne obraćajte pažnju na nju,“ rekao je sa podsmešljivim tonom, dok su mu se gosti smeštali oko njega. „Ona je naša sluškinja.“
- Smeh je odjekivao prostorijom, a ja sam stajala paralizovana. Srce mi je bilo slomljeno. Moj sin, moja sestra… ništa nije bilo kako je trebalo. Razužena i nesvesna šta sve to znači, gledala sam u svoju sestru, dok je ona, bez ikakvog obzira, ležala na otiraču, zaboravljena, ispod hladne podloge i pod smehom koji je poticao od ljudi koje smo oboje poznavali.
- Svet je postao zamrznut, a ja sam se suočavala sa šokantnom stvarnošću: u domu koji je nekada bio naš, niko više nije bio siguran. Porodica, koja je trebala da bude stub podrške, postala je mesto gde je vladala hladnoća, nesigurnost i ravnodušnost. Kroz sve to, pokušavala sam da pronađem smisao, da shvatim zašto je sve otišlo tako daleko. Osećala sam da ni ja ni moja sestra nismo bile zaštićene u ovom svetu.
