Nikada nisam mislila da ću doći u fazu života u kojoj ću se smejati dok mi se iznutra sve lomi. Ali eto, došla sam. I sada ovo pišem kao ispovest, jer neke stvari više ne mogu da stoje zarobljene u grudima….
Osmoročlana porodica mog muža dolazi na ručak svake nedelje. Svake. Ne pitaju da li mogu. Ne pitaju da li sam umorna.
Ne pitaju da li imam planove. To se jednostavno podrazumeva. Nedelja je – ručak je kod nas. Ja kuvam. Ja čistim. Ja perem sudove. Ja brišem sto, pod, sudbinu. Oni dođu, sednu, jedu, komentarišu. I odu.
U početku sam ćutala. Govorila sam sebi da je to normalno, da je porodica svetinja, da dobra snaja trpi. Govorila sam da je to samo jedan dan u nedelji. A onda je taj jedan dan počeo da se razliva na ceo moj život. Počela sam da osećam težinu već u petak. Subota je bila priprema. Nedelja – dan bez daha.
- Jedne večeri, dok sam skidala fleke sa stolnjaka i gledala u ruke koje su mi postale grube i ispucale, rekla sam mužu da mi je dosta. Rekla sam mirno, bez vike. Da sam umorna. Da se ne osećam kao žena, već kao besplatna usluga. Pogledao me je hladno i rekao rečenicu koju nikada neću zaboraviti:
„Obezbedili su nam kuću. Je li ovo vaša zahvalnost?“
Tada sam shvatila. Kuća u kojoj živim nikada nije bila moj dom. Bila je dug koji otplaćujem ćutanjem.
Te nedelje kada su opet došli, sva sam se osmehivala. Smejala sam se glasnije nego inače. Pitala ih da li žele još. Napravila sam im omiljeno jelo. Onako kako samo ja znam. Začinjeno pažnjom, strpljenjem i godinama prećutanih suza. Niko nije primetio ništa čudno. Ili nisu hteli.
Ali bez da sam ikome rekla, imala sam plan.
Dok su oni pričali i smejali se, ja sam gledala u tanjire i shvatila koliko sam se izgubila. Kada sam poslednji put sela i jela dok je hrana bila topla? Kada sam poslednji put nedeljom obukla haljinu zbog sebe, a ne kecelju zbog drugih? Kada sam poslednji put bila važna?
Posle ručka, dok su oni ispijali kafu, ustala sam i rekla da mi nije dobro. Otišla sam u spavaću sobu. Zaključala vrata. I prvi put posle dugo vremena – nisam izašla da perem sudove.
Sedela sam na ivici kreveta i plakala. Ne glasno. Tiho. Onako kako plaču žene koje su naučile da ne smetaju. U tom plaču nije bilo slabosti. Bilo je buđenja.
- Te noći sam donela odluku. Ne naglu, ne osvetničku. Tiho sam odlučila da prestanem da budem nevidljiva. Da sledeće nedelje ne skuvam ručak. Da kažem „ne“. Da izdržim neprijatnost. Da izdržim njihove poglede, muževljevu tišinu, eventualne reči. Jer sam shvatila nešto važno – ako ja sebe ne odbranim, niko neće.
- Ova ispovest nije o njima. Ovo je o meni. O ženama koje daju dok se ne isprazne. O onima koje misle da je ljubav isto što i žrtva. Nije. Ljubav ne traži da nestaneš da bi drugi bili siti.
Ne znam kako će se ova priča završiti. Možda će me nazvati nezahvalnom. Možda će reći da preterujem. Ali znam jedno – više neću služiti za sto dok mi duša stoji po strani.
Ako ovo čita neka žena koja se prepoznaje, želim da zna: nisi sama. I nisi dužna da ćutiš. 💔
