Kada su se moji roditelji rastali, moj svet je postao neprepoznatljiv. Imala sam samo 12 godina, ali sam već počela da shvatam dubinu promene koja je nastala. ….
Pre toga, moj život je bio ispunjen mirnoćom, oblačio me je ljubav i pažnja oba roditelja.
Moji roditelji su se voljeli, kao što to obično biva u detinjstvu, i sve što sam znala bilo je da postoji ljubav u domu. Zamišljala sam da to traje zauvek, ali stvarnost nije bila takva.
- Kada su se rastali, moj svet se srušio. Mama se preselila, iako nisam bila svesna svega što to nosi, ubrzo sam shvatila da nisam više deo iste porodice. Počela sam da živim sa svojim ocem, koji je bio bogat, ali to bogatstvo nije donosilo sreću. Naša svakodnevica je postala hladnija, bez mnogo kontakta ili emotivne veze. Možda je to bila cena njegovog imetka – otac je imao sve što je novac mogao da kupi, ali nije mogao da kupi pažnju, ljubav i vremena za mene. Proveo je mnogo vremena na poslu, bio je uspešan, ali ta njegova uspešnost nije me usrećivala. Iako je imao sve, često se činilo da je imao i sve razloge da bude nesrećan.
Za moj 15. rođendan, mama mi je poklonila pleteni džemper. Ne bio to poklon od najnovije kolekcije, niti brendirani komad sa preskupim etiketama. Bio je to jednostavan džemper, ručno pleten, u boji koju možda ne bih odabrala sama. Pomislila sam da je previše običan, previše staromodan. Onda sam ga pogledala i pomislila da se nije trudiila uopšte, jer nisam bila u fazonu sa tim stilovima. Bio je, naravno, topao, udoban, ali nije mi bio zanimljiv. Možda je bio njen način da mi pokaže da, iako se naš život promenio, i dalje je postojala ljubav u njenom srcu. Nažalost, nisam mogla da ga vidim tako.
- Nikada nisam nosila taj džemper. Jednostavno, nisam imala želju. Zaboravila sam na njega, stavila ga u fioku i godinama ga tamo ostavljala. Gledala sam u njega povremeno, ali je za mene bio samo još jedan komad odeće koji nije odgovarao mojoj predstavi o onome što treba da nosim u tom uzrastu. Niko me nije naterao da ga oblačim, a pomisao na to da bih mogla nositi nešto što nije u skladu sa “mójim” stilom mi je bilo gotovo nezamislivo.
- Vreme je prolazilo, a džemper je ostao skriven u fioci. Onda, nekih nekoliko godina kasnije, kad sam već odrasla i imala potpuno drugačiji pogled na život, mama mi je spomenula taj džemper. Ispričala mi je kako se setila da ga je plela sa puno ljubavi, jer je znala da nije imala mnogo novca da mi priušti nešto skupo, pa je želela da mi da nešto od srca. Tada sam shvatila da je to bio njen način da mi kaže koliko me voli, unatoč svim okolnostima. Bio je njen način da pokaže da nije prestala da brine za mene, čak i kada je bila udaljena fizički.
Prošlo je još nekoliko godina, i setila sam se džempera ponovo. Tada, kao odrasla osoba, počela sam da vrednujem sve te sitnice koje su se nekada činile tako nevažne. Shvatila sam da taj džemper, iako je bio jednostavan, nosi toliko mnogo emocija. Na kraju, odlučila sam da ga dam jednoj od komšinica, koja se baš tada preselila u naš kraj. Imala je malu decu i nije imala mnogo stvari za zimu. Pomislila sam da bi džemper mogao biti od pomoći, a nisam želela da ostane u fioci.
Komšinica je primila džemper i bila presrećna. Nije prošlo dugo, a pozvala me u panici, gotovo zapomagajući. “Brzo! Proveri džep!” rekla je. U prvi trenutak nisam znala o čemu se radi, ali je onda ispričala da je, nakon što je obukla džemper, pronašla nešto u džepu. Unutra je bio novac, a ispod njega mala poruka. Šokirala sam se. Da, mama je sakrila novac u džepu džempera, kao još jedan znak pažnje koji sam u tom trenutku jedva primetila. Bio je to novac koji je sakrila pre nekoliko godina, u nadi da će ga jednog dana iskoristiti za mene, bez da je to ikada direktno rekla. To je bio njen način da me iznenadi, čak i godinama kasnije.
- Taj džemper, na kraju, postao je simbol sveg toga što je mama želela da uradi za mene, a da nikad nije tražila ništa zauzvrat. U mom svetu, koji je bio prepun materijalnog bogatstva i površnih stvari, ovaj džemper je postao simbol prave ljubavi, onoga što je stvarno važno – pažnje, brige i nesebičnosti. Iako nisam nosila taj džemper, on je nosio sa sobom mnogo više od toga što sam ikada mogla da vidim.
Džemper mi je kasnije postao dragocen ne samo kao poklon, nego kao sećanje na to koliko su mi roditelji uistinu želeli da budem srećna.
