Kada sam napunila 67 godina, napokon sam mogla da se opustim.,…. Prošla su ta teška i burna vremena kada sam morala da trčim za porodicom, kad nisam imala trenutak za sebe….
Otišla sam u penziju, i prvi put nakon toliko godina, pomislila sam da bih mogla da se posvetim sebi, da uživam u miru, da zaboravim na sve obaveze koje su me gušile godinama.
Moj sin i snaja su to znali. Bili su ponosni na mene, jer su znali da je došlo vreme kada ću konačno moći da se posvetim sebi.
Međutim, snaja je imala drugačije planove. Kako je došla subota, i svi smo sedili za stolom, ona mi je sa osmehom na licu rekla: „Savršeno! Od ponedeljka do petka možeš da čuvaš decu!“ Očekivala je da ću biti presrećna što ću moći da se brinem o njihovoj deci, kao da je to moja glavna svrha u životu. Nije čak ni primetila kako je njen ton bio površinski i nepažljiv.
- Pogledala sam je, zapanjena, i rekla joj da nisam besplatna dadilja, da nisam rođena da bih samo čuvala decu. Znala sam da sam došla do trenutka u životu kada nisam želela da mi život bude definisan tuđim potrebama. Želela sam da provedem vreme kako ja želim. Snaja me samo pogledala, spustila slušalicu i nije rekla ništa.
Kasnije te večeri, dok sam sedela sama u dnevnoj sobi, nešto me je nateralo da uzmem telefon i proverim poruke. Ništa nisam očekivala, ali onda sam ugledala poruku od mog sina. U početku nisam ni pomislila da bi mogla biti nešto važno. On je uvek imao te male poruke koje su bile kao podsvesne kritike ili izgovori, ali ovoga puta bio je nešto ozbiljniji. Poruka je glasila: „Duguješ nam. Sećaš li se kako smo…“
Moje srce je stalo. Duguješ nam? Razmišljaću šta tačno znači. Sećam se trenutka kad sam ga donela na svet, kako sam ga odgajala, kako sam žrtvovala sve za njega. I sada, dok je odrasao, i ja napokon postajem slobodna, on mi poručuje da “dugujem”. Duguje mi ona? Duguje mi snaja? Zar su oni zaboravili koliko sam im davala i žrtvovala se tokom svih tih godina?
- Sedela sam u tišini, srce mi je bilo ispunjeno tugom i razočaranjem. Da, možda sam bila previše zaštitnička, možda nisam dovoljno dozvolila da vode svoj život bez mog uplitanja. Ali nisam tražila ništa zauzvrat. Nikada nisam tražila da mi budu zahvalni, jer nisam očekivala ništa osim njihove sreće i zdravlja. Ako ništa drugo, barem sam verovala da će me razumeti.
Međutim, poruka je bila poput udarca u stomak. Činilo mi se da sam im već sve dala, a sada mi je saopšteno da nešto nisam učinila. Osim toga, pomislila sam kako je moja penzija, to vreme kada sam mogla da se posvetim sebi, postalo njihovo vlasništvo. To nije bilo ono što sam želela.
Deca nisu shvatala dubinu mog života. I dok sam pokušavala da budem poštena prema sebi, tražili su da ponovo postanem njihova služavka, da ponovo zaboravim na sve što mi znači i da se potpuno posvetim njima. Šta je sa mnom? Šta je sa mojim željama, mojim potrebama? Osećala sam se potpuno zaboravljeno. Ako se nešto nije promenilo, bilo je to to. Moj sin nije razmišljao o tome koliko je moj život bio naporan, koliko sam dugo radila i borila se. Njegovo poimanje života bilo je “mi, mi, mi”. Da li su ga stvarno odgajali da misli samo na sebe? Da zaboravi šta znači briga za roditelja?
Ali, kako sam razmišljala o svemu tome, ujedno sam shvatila nešto duboko u svom srcu. Deca često ne shvataju sve što roditelj čini za njih. Možda su nesvesni tih žrtvi, ali to ne znači da nas njihova poruka ne povredi. Odrasli ljudi, iako ljubazni, često zaboravljaju da se roditeljima ne duguje samo obaveza, nego i ljubav i poštovanje.
- Zatvorila sam oči, duboko udahnula, a zatim sam odlučila. Sledeće nedelje, bila sam čvrsta. Ni jedna poruka neće upravljati mojim životom. Na kraju, život je moj, i ako želim da provedem vreme kako sam to zamišljala, biću srećna sa tom odlukom. Deca će rasti, imati svoje živote, ali ja ću zauvek biti osoba koja je verovala u sebe, u svoje vrednosti i želje.
