Zvuk šolje koja se razbija o pod odjeknuo je kuhinjom, a Emily Parker stajala je ukočena, gledajući svog muža Michaela, koji je stajao naspram nje, izbegavajući njen pogled. ……
- Obraz joj je gorio, suze su joj bile na ivici, ali nije ih pustila. Nisam mu dozvolila da vidi kako je povređuje. On je, hladnim tonom, rekao: „Odlazim, Emily.“ Njen stomak, u kojem je nosila pet meseci života, kao da je stao, jer je mislila da će beba biti upravo ono što će ih povezati. Ali Michael je već bio daleko. U njegovim očima nije bilo ljubavi. Iako su svi njegovi izgovori bili lažni, sada je sve postalo jasno. Njegova najbolja prijateljica ga je videla sa Samanthom, mladom koleginicom, ruku pod ruku, smešeći se. Sada je Emily znala istinu.
„Ostavićeš svoje dete zbog nje?“ pitala je kroz suze.
„Zaslužujem da budem srećan,“ mrmljao je, izbegavajući njen pogled, a zatim je otišao, ostavljajući je samu.
Meseci su prolazili. Emily je išla na preglede sama, radila honorarno u biblioteci i noću plakala u tišini, ali je njeno srce bilo ispunjeno odlučnošću. Bila je sama, ali je znala da to mora izdržati. Njena trudnoća je odmicala, a sa njom je rasla njena snaga. Michael je nestao iz njenog života, a onda je došao poziv — nesreća. Michael je završio u bolnici. Samantha nije bila nigde.
„Jednog dana, znaćeš istinu,“ šapnula je Emily svom stomaku, u kojem je nosila sina, a u njenom srcu se rodio plan.
- Dva meseca kasnije, Emily je rodila sina – Jacoba. Bolnička soba bila je ispunjena mešavinom suza i osmeha. Njen otac je bio uz nju, držeći je za ruku. Ali Michael nije bio tamo. Emily je shvatila da je sada potpuno drugačiji život počeo za nju. Iako je bila iscrpljena, odlučila je da se vrati na posao ranije nego što su lekari savetovali. Čitala je noću o roditeljstvu, istraživala, gradila svoj novi život. Jacob je rastao, a Emily je bila snažna, čak i kada je imala osećaj da se nosi sa svime sama.
- Jednog popodneva, dok je vraćala knjige na police u biblioteci, ušao je Michael. Bio je mršaviji, njegovo lice je nosilo tragove nesanice. „Emily…“ rekao je tiho.
„Šta hoćeš?“ njen glas bio je miran, ali oštar.
„Došao sam da te vidim… da vidim i dete,“ rekao je.
„Sećaš se kada si rekao da zaslužuješ biti srećan?“ pitala ga je Emily. „E pa, i ja zaslužujem isto. Jacob nije tvoj trofej, koji možeš nositi kad ti to odgovara.“
Michael je ćutao. Posle trenutka, iz džepa je izvukao koverat. „Nakon nesreće, ostavila me je Samantha. Sve sam izgubio — kuću, ugled. Ostao sam sam.“
„To je tvoja priča, ne moja,“ rekla je, okrećući se.
Ali u njenim grudima srce joj je kucalo sve jače.
- Sledećih nekoliko nedelja, Michael je dolazio češće, donosio je cveće za Emily i igračke za Jacoba. Nije insistirao da ga odmah vidi, samo je sedeo na klupi ispred biblioteke, čekajući. Jacob je počeo da raste i jednog dana, baš ispred te biblioteke, prohodao je. Michael je zaplakao, a Emily je prvi put videla iskreno kajanje u njegovim očima.
„Ne tražim da mi oprostiš,“ rekao je. „Ali želim da Jacob zna da sam tu.“
Emily ga je posmatrala, dugo razmišljala. „Ako želiš da budeš u njegovom životu, moraš da zaslužiš to mesto. Bez izgovora i bez nestajanja.“
Michael je klimnuo glavom. Počeo je da dolazi svake nedelje, menjao pelene, vozio ga u park. Jacob je polako navikao na oca, a Emily je osećala da se njeno srce leči, iako rana nije bila potpuno zalečena.
Mesecima kasnije, na Jacobov prvi rođendan, svi su bili zajedno — Emily, njeni roditelji i Michael. Dok je Jacob gasio svećicu, Emily je pogledala Michaela.
„Neću zaboraviti šta si uradio,“ rekla je tiho. „Ali hvala ti što si izabrao da budeš tu.“
Michael je klimnuo, suze su mu bile u očima. „Neću otići opet.“
Emily je znala da nikada neće biti kao pre, ali tog dana, dok je Jacob gugući hvatao balone, osetila je da njihova mala porodica ima šansu — možda ne za ljubav kakva je nekada bila, ali za mir i istinu koju je obećala svom detetu.
