Prošlo je osam godina otkako je moj svet okrenut naglavačke. Osam godina otkako je moj muž, Marko, doživeo strašnu saobraćajnu nesreću koja mu je oduzela sposobnost da hoda. …
Moje srce je bilo slomljeno, ali nisam imala vremena za tugovanje. Morao je da ima moju podršku, moju snagu, sve ono što je izgubio. I tako je počelo.
Bila sam mlada žena koja je odjednom morala da postane sve – negovatelj, partner, psihoterapeut, najbolji prijatelj.
Njegovo telo je bilo oslabljeno, ali njegova duša bila je i dalje snažna, ili sam barem to želela da verujem. S vremenom sam postajala sve manje žena i sve više samo njegov anđeo čuvar, osoba koja mu je davala nadu i ljubav, čak i u najcrnjim trenucima.
- Svaki dan, bez obzira na iscrpljenost, donosila sam mu lekove, hranila ga, brinula se za njega kao što bi majka brinula za svoje dete. On je bio moj svet. Nikada nisam pomislila da bih mogla ikada da živim bez njega. Moji prijatelji su mi govorili da nisam samo žena, već heroj, ali ja nisam to videla. Samo sam želela da ga vratim u život.
Međutim, nekoliko meseci pre nego što je napunio osmu godinu u kolicima, počela sam da primećujem promene. Njegovo ponašanje postajalo je sve hladnije, odgovori su bili sve kraći, a ponekad su mu oči bile nekako udaljene, kao da nije bio prisutan. Zamišljala sam da je to sve zbog fizičkog bola koji je proživljavao. Nisam se usuđivala da pomislim na nešto drugo, jer nisam želela da poverujem da je moguće.
Ali, jednog dana, moja intuicija mi nije dala mira. Pronašla sam njegov telefon. Bio je zaključan, ali srce mi je bilo jako. U jednom trenutku, dok je spavao, uzela sam ga. Ispod prsta su mi se pojavile poruke, poruke koje nisam želela da pročitam.
Njegov ton se menjao u svakom odgovoru. Nije bio ljubomoran, nije bio ni tužan. Bio je hladan. Bilo je jasno da više nije bio zaljubljen u mene, da sam postala samo neko koga treba održati u životu. Čak mi je slao poruke u kojima je govorio o planovima za razvod, o tome da je čekao da se oporavi dovoljno kako bi mogao otići bez da izgleda „nezahvalno“. Bile su to reči koje su mi se urezale u srce kao gvozdeni čavli.
- A onda je došao trenutak kada nisam više mogla da ignorišem istinu. Njegova ljubav prema meni, koja je nekada bila vatra, postala je samo pepeo. Dok sam sve to čitala, shvatila sam da sam bila samo alat za njegov oporavak, da je samo čekao da pređe u novi život, gde nisam bila deo njegove budućnosti.
Kada sam ga suočila s onim što sam saznala, nije bilo gneva, nije bilo suza. Samo je mirno rekao da je to bio plan od početka, i da je samo čekao trenutak da se oporavi dovoljno da izađe iz braka, da se oslobodi.
Srce mi je bilo slomljeno, ali nisam znala šta da uradim. Iako me je ta istina bolela, nisam više želela da budem žena koja samo čeka. Taj trenutak je bio ključni trenutak mog života. Moje srce nije bilo samo uništeno, bilo je oslobođeno. Oslobodila sam sebe od tog tereta.
Kada je otišao, nisam osećala tugu, osećala sam olakšanje. Napokon sam mogla da dišem, da mislim o sebi, da živim za sebe. Sve ono što sam decenijama davala, sada je bilo moj trenutak. Nije to bilo lako. Nije bilo lako pomisliti da je moj život s njim bio prepun žrtvovanja, da sam se nesvesno žrtvovala za nekog ko nije voleo ni mene, ni naš brak. Ali to nije bio kraj. To je bio početak.
- Bila sam žena koja je ponovo počela da veruje u sebe, koja je ponovo otkrila svoju snagu. Oslobodila sam se svih okova koje sam nosila godinama. Počela sam da se bavim stvarima koje sam volela, stvarima koje sam zanemarivala, da radim na sebi, da se ponovo smejem, da volim sebe.
Osam godina posvećenosti, brige i ljubavi bila su previše za jedno srce koje nije bilo voljeno. Ali, osam godina su mi omogućile da naučim kako da volim sebe, kako da budem ja. Iako je istina bila bolna, ona je postala moj oslobodilački početak.
Danas ne žalim za prošlim danima. Oslobodila sam se, a to je najveća sloboda koju sam ikada imala….
