Ana je dugo stajala pred ogledalom, posmatrajući svoj odraz i pokušavajući da pronađe odgovore na pitanja koja su se rojila u njenim mislima.
Test na trudnoću, sa dve jasne crtice, ležao je na noćnom stočiću pored nje. Taj mali predmet, jednostavan i tih, promenio je sve. Njeno srce je udaralo snažno, gotovo bolno, ali to nije bio strah od materinstva. Bio je to strah od nepoznatog, od trenutka kada će morati da podeli istinu sa Markom, čovekom kojeg je volela već više od dve godine.
- Njihova veza bila je ispunjena toplinom i zajedničkim trenucima. Delili su snove o putovanjima, razgovarali o karijerama, smeštaju i planovima koji su uvek bili negde u budućnosti, nedovoljno konkretni da se pretvore u obavezu. Iako nikada nisu ozbiljno pričali o braku i porodici, Ana je osećala da Marko voli svoju slobodu i da još nije spreman da se veže onako kako bi ona želela. Ipak, volela ga je i verovala da će se vremenom sve složiti. Sada je, međutim, život doneo odluku umesto njih.
Tokom celog dana u njenim mislima smenjivale su se različite slike. Ponekad je zamišljala Marka kako se raduje, kako je grli i uverava da će biti najbolji otac na svetu. U drugim trenucima, strah ju je navodio na crne misli – videla ga je kako ćuti, okreće glavu i beži od odgovornosti. Svaka varijanta bila je moguća. Znala je da nema smisla odlagati. Moraće da mu kaže, bez okolišanja, otvoreno i iskreno.
- Zato ga je te večeri pozvala da se nađu u kafiću u kojem su se prvi put sreli. To mesto je za oboje imalo posebnu simboliku, a za Anu je bilo i idealno da izgovori reči koje će im zauvek promeniti živote. Sedela je za stolom, držeći šoljicu kafe između dlanova kako bi prikrila drhtaj. Marko je primetio njenu napetost, ali je mislio da je u pitanju posao ili neka svakodnevna briga. Njegov osmeh bio je blag, ali pun znatiželje.
„Moram ti nešto reći,“ započela je tihim glasom. Videla je kako mu se pogled fokusirao, ali i kako u očima sija zabrinutost. „Šta je? Ne plaši me,“ odgovorio je sa blagom šalom, ne sluteći koliko će mu te reči ostati urezane.
Ana je duboko udahnula i izgovorila ono što je tog dana ponavljala u glavi bezbroj puta. „Trudna sam.“
- Vreme je na trenutak stalo. Marko je spustio pogled, rukama prešao preko lica i naslonio se na stolicu. Ćutao je, a ta tišina bila je teža od svake moguće reči. Ana je osećala kako joj srce puca, kako svaki sekund traje čitavu večnost. Nije znala da li će čuti rečenicu koja će je osnažiti ili onu koja će je slomiti.
Kada je konačno progovorio, njegove reči nisu bile ono čemu se nadala. „Ana, znaš da te volim, ali nisam siguran da sam spreman za ovo. Nisam planirao da će se ovako brzo desiti.“ Njegov glas bio je iskren, ali i prepun straha.
Ana je skupila svu snagu da zadrži suze. „Ni ja nisam planirala, ali verujem da se ništa ne dešava slučajno. Ovo dete je deo nas. Želim ga i znam da ću ga voleti svim srcem.“
- Marko je ćutao. U toj tišini, Ana je osetila da stoji na raskrsnici života. Možda gubi čoveka koga voli, ali istovremeno dobija nešto što je mnogo veće – novi život koji raste u njoj. Znala je da tu nema kompromisa.
„Ne tražim od tebe da odmah znaš šta hoćeš,“ nastavila je smireno. „Samo želim da znaš da ja ovo dete želim i da ću ga roditi. Bićeš deo toga ako to odlučiš, ali ako ne… ja ću biti dovoljno jaka.“
Marko je tada podigao pogled i u njegovim očima videla je nemir. U njemu se vodila borba između ljubavi i straha, između odgovornosti i želje za slobodom. Na kraju je izgovorio rečenicu koja će je progoniti zauvek: „Ako odlučiš da ga rodiš, znaj da ćeš uvek imati moj broj, ali možda nećeš imati mene. To moraš da prihvatiš.“
Ana je tada shvatila ono što je negde duboko u sebi već znala – ljubav nije uvek dovoljna da prevaziđe sve prepreke. Ljudi ne reaguju uvek onako kako bismo želeli. Tog dana izgubila je jednu stvar, ali dobila nešto drugo – jasnu odluku da će se boriti za dete i za sebe, bez obzira na to hoće li Marko biti uz nju ili ne.
- Kada je izašla iz kafića, ulice su već bile obasjane večernjim svetlima. Hodala je polako, osećajući istovremeno bol i snagu. Nije znala šta je čeka, ali je u srcu nosila mirnu sigurnost da je donela pravu odluku. Njena odluka da zadrži dete bila je početak novog života, života u kojem je naučila da se oslanja na sebe i na ljubav koju već nosi u sebi.
Ana je znala da će pred njom biti teškoća, možda i samoće, ali takođe je znala da u njoj raste razlog zbog kojeg će svaka prepreka vredeti. A Markove reči, koliko god je bolele, postale su podsetnik da snagu ne pronalazimo u drugima, već u sopstvenom srcu.
