U danasnjem ćlanku donsimo ispovest jedne zene…Sedela sam u kuhinji, gledajući kroz prozor na sivu, kišnu jesen. Šolja vruće kafe u rukama, ali srce je bilo hladno…..
Tog jutra sam donela odluku koja će promeniti sve – nakon 33 godine braka, rešila sam da je vreme da idem dalje.
Dugo sam se borila da sve bude kako treba – deca, kuća, posao, brak – ali sada sam znala, duboko u sebi, da više ne mogu da ignorišem sopstvenu sreću.
„Ne mogu više ovako, više ne mogu…“ rekla sam sebi tiho, skoro nečujno, dok sam listala stare fotografije. Na njima su moja deca, nasmejana, moj muž pored mene. Sve je izgledalo savršeno spolja, ali iznutra… unutra je sve bilo prazno.
- Oduvek sam bila dobra majka. Moja deca su mi verovala. Uvek sam imala vremena za njih, dok sam svoje želje i snove stavljala sa strane. Poslednjeg sina sam dobila sa 37 godina, i dok su stariji sin i ćerka već išli u školu, on je bio moje malo čudo. Radila sam ceo život. Ujutru u kancelariji, popodne po deci i kući, a noću bih razmišljala o stvarima koje nikada nisam uradila za sebe. Nisam putovala, nisam odlazila na izlete, nisam se odmarala – ali uvek sam maštala o tome.
„Ako ne sada, kada?“ pitala sam samu sebe često dok sam peglala košulje ili spremala večeru.
- Moj muž, Nikola, bio je dobar čovek, ali drugačiji od mene. On voli mir, stabilnost, lov i tišinu; ja volim avanturu, životinje, prirodu i ljude. Dugo smo zajedno pokušavali da spojimo te svetove, ali kako su godine prolazile, razlikovale nas sve više.
Bilo je to jednog septembarskog popodneva pre šest godina. Sela sam u dnevnu sobu, gledajući njegovu figuru kako stoji kraj prozora. Tišina je bila teška, skoro opipljiva.
„Nikola… moram da ti kažem nešto važno…“ rekla sam, pokušavajući da kontrolšem drhtaj u glasu.
On se okrenuo, pogled mu je bio umoran, ali smiren. „Šta je, Marija?“
„Ne mogu više ovako… Ne želim da živim ovako…“ glas mi je drhtao. „Treba mi novi početak, Nikola. Treba mi sloboda.“
On je duboko uzdahnuo i samo rekao: „Ako to stvarno želiš… Razumem.“
- Bilo je čudno koliko je jednostavno prihvatio, ali i koliko je olakšanje palo na moja ramena. Deca su bila odrasla, kuća velika i tiha, i više nije bilo razloga da ostanem iz navike.
U novembru iste godine uselila sam se u svoju malu garsonjeru. Sa sobom sam imala samo jedan kofer, bez previše stvari, ali s beskrajnom željom da ponovo živim. Zamišljala sam to mesto kao svoj prvi korak ka slobodi. Bio je to moj prostor, bez obaveza, bez kompromisa, samo moj.
- Kada sam otvorila vrata, miris novog prostora dočekao me je kao novi početak. Stan je bio mali, ali savršen za mene. Svaka soba je imala svoju svrhu, i sve je bilo u mojim rukama. Popravila sam prozore, vrata, osvežila zidove, i svaki kutak ispunila nečim što mi je donelo radost. To je bio prostor u kojem sam mogla da budem ono što sam oduvek želela.
Prvih nekoliko dana sam uglavnom bila sama. Uživala sam u tišini. Svaka sitnica, svaka stvar koju sam izabrala za svoj prostor, činila je da se osećam kao da sam ponovo rođena.
Kako su meseci prolazili, počela sam da izlazim, istražujem svet, kao nikada pre. Svake godine idem na more, posetim koncerte, izložbe, i istražujem nova mesta. Dugo sam maštala o ovome, a sada je to postalo moj svakodnevni život. Osim toga, kupila sam i dve mačke koje su mi postale najbolji prijatelji i verni saputnici.
Svet mi je ponovo postao uzbudljiv. Sedeći u kafiću, gledajući prolaznike, shvatila sam da živim za sebe. Uživam u svakom trenutku. Moja deca me posećuju, a naš odnos je sada mnogo dublji i iskreniji. Sloboda koju sam sebi dala omogućila mi je da budem bolja majka i osoba.
- Sada, u 61. godini, osećam se snažnije nego ikada. Svaka avantura koju planiram je prilika da uživam u životu. Bez straha od predrasuda, bez straha od tuđih mišljenja, živim kako želim.
Ne želim brak. Provela sam 33 godine u braku, i sada želim da živim za sebe, za svoju decu, za svoje prijatelje, za svoje životinje. Ovo je moj život, i to je dovoljno. Svaki dan je nova prilika za radost. Svaka knjiga koju pročitam, svaka pesma koju poslušam, svaki put na kojem budem – deo je mog novog života.
I konačno, osećam mir u duši…
