Donosimo jednu jako emotivnu priću,o ocu,sinu i odnosu medzu njima…
- Zima je stizala u mali grad, pahulje su se lepile za prozore, a Petar je sam sedeo u svojoj skromnoj kuhinji. Bio je keramičar celog života, čovek čije su ruke nosile brazde rada, ali i ljubavi. Nekoliko dana pred Božić, nazvao je sina Nikolu, želeći da pita kada da dođe.
Odgovor je došao brzo, ali kao hladan tuš.
„Tata, ove godine bolje da ne dolaziš. Nisi dobrodošao.“
Petar je zastao, verujući da se sin šali. Ali onda se u razgovor umešala Jelena, snaha. Njene reči bile su kao noževi:
„Šta ćeš nam ti, običan majstor, čovek od pločica? A tvoja žena, pokojna Ljubica, bila je samo čistačica. Takvi ljudi ne sede za našim stolom.“
- Petar je tiho spustio slušalicu. Nije se branio. Samo je osetio kako mu srce postaje teže od bilo kog tereta koji je ikada nosio. Nisu znali — nisu ni slutili — da je on, svojim rukama i trudom, plaćao kredit za njihovu kuću. Da je svaka rata bila deo njega, odricanje od sopstvenog života, kako bi oni imali dom.
Te noći doneo je odluku: prestaće da plaća. Ako za njega nema mesta u njihovim životima, neka vide šta znači kada temelji koje je on držao počnu da se ruše.
Nekoliko nedelja kasnije, dok su svetla jelke sijala u njihovom dnevnom boravku, na vrata je zakucao službenik banke. Upozorenje o neplaćenim ratama bilo je jasno. Nikola je držao papir i gledao ga u neverici. Tek tada je shvatio istinu. Njegova kuća, njegov krov nad glavom, nije bio rezultat njegove snage, već očevog tihog požrtvovanja.
Nikola je tog istog dana uzeo telefon. Glas mu je bio drhtav, pun kajanja.
„Tata, molim te… dođi za Božić. Bio sam slep. Oprosti mi.“
Petar je dugo ćutao, a onda odgovorio: „Doći ću.“
Na Božićno veče, zakucao je na vrata. Jelena je spustila pogled, a Nikola ga zagrlio, prvi put iskreno posle mnogo godina. Za stolom su sedeli u tišini, dok je Petar napokon progovorio:
„Deco, kuću ne čine cigle, krediti, ni zidovi. Kuću čini poštovanje i porodica. To je ono što vas održava.“
Zastao je, pa dodao mirnim glasom:
„Ne brinite za kredit. Kuća je već otplaćena. Želeo sam da imate sigurnost. Ali zapamtite: bez ljubavi i poštovanja, ni najveća palata ne vredi ništa.“
Suze su tekle niz Nikoline obraze. Jelena je tiho rekla: „Oprosti.“
Te večeri, nisu imali raskošan obrok, niti bogat poklon. Imali su nešto mnogo važnije — pomirenje. U malim očima njihove dece, koje su posmatrale sve u tišini, pojavila se iskra razumevanja da porodica znači više od svega što se može kupiti.
Petar je, prvi put posle dugo godina, osetio mir. Bio je to gorak, ali i sladak trenutak. Znao je da rane neće nestati preko noći, ali znao je i da je seme pomirenja posejano.
Božić je te godine bio drugačiji. Manje o darovima, više o istini. I dok su sveće dogorevale, Petar je u srcu nosio nadu da će njegov sin naučiti lekciju koju je on nosio celog života — da dom nije kupljen novcem, već izgrađen poštovanjem i ljubavlju.
