U danasnjem ćlanku jedna interesantna priča….Marija i Aleksandar nisu imali mnogo kada su odlučili da započnu zajednički život…..
Njihova ljubav bila je veća od svega materijalnog, ali svet oko njih nije bio uvek blag.
Mali stan, prosečne plate i brige oko svakodnevnice činile su da mnogi misle kako će posle jednog ili dvoje dece stati.
Međutim, njihova vizija porodice bila je drugačija. Oni nisu želeli samo da prežive – želeli su da stvore dom u kojem će ljubav da se umnožava.
- Prvo dete donelo im je radost kakvu nisu mogli ni da zamisle. Kada su prvi put čuli plač i osetili male prste kako im se stežu oko ruke, znali su da ništa neće biti isto. Strahovi o finansijama, budućnosti i odgovornosti bili su prisutni, ali preplavljeni osećajem da su dobili poklon koji se ne može kupiti, odlučili su da žive dan po dan, zahvalni za ono što imaju.
Drugo dete stiglo je ubrzo, i tada su mnogi počeli da ih upozoravaju: „Biće vam teško, bolje da stanete.“ Marija se ponekad pitala da li su u pravu, naročito kada bi noći provodila nespavajući, ljuljajući dvoje dece na rukama. Ali svaki osmeh i svaka mala ruka koja je tražila njenu podršku bili su odgovor da nema razloga za odustajanje. Aleksandar je radio dva posla, vraćao se umoran, ali nikada nije propustio da poljubi decu pred spavanje.
- Treće dete došlo je kao pravo iznenađenje. Iako su planirali da naprave pauzu, život je imao drugačiji plan. Prijatelji su govorili da su hrabri, a neki da su ludi. Ali za njih, svako dete bilo je dokaz da srce ima neograničen kapacitet za ljubav. I dok su mnogi mislili da će ih broj dece slomiti, zapravo ih je ojačao. Naučili su da se bolje organizuju, da više sarađuju i da vrednuju male pobede.
Četvrto dete unelo je novu dinamiku. Dom je postao bučniji, haotičniji, ali i topliji. Deca su se već brinula jedni o drugima, pomagali su oko igračaka, domaćih zadataka i svakodnevnih sitnica. Marija je shvatila da, iako su materijalno ponekad oskudevali, imali su nešto što se ne meri novcem – podršku, timski duh i beskrajnu ljubav. U najtežim trenucima, kada bi računi delovali nepodnošljivo, upravo smeh i zagrljaji dece vraćali su im snagu.
Kada je stiglo peto dete, mnogi su ih pitali kako imaju hrabrosti. Neki su ih osuđivali, drugi divili se. Ali njih dvoje su imali samo jedan odgovor: „Naša deca su naša najveća nagrada. Oni su razlog zbog kojeg se trudimo, borimo i verujemo.“
- Njihova borba nije bila laka. Bilo je trenutaka kada su Marija i Aleksandar sedeli zajedno u tišini, pitajući se kako će izdržati još jedan mesec. Ali uvek bi pronašli način. Aleksandar bi uzeo dodatne smene, Marija bi šila ili pravila kolače za komšije da doprinese budžetu. Njihova deca su rasla uz osećaj da se ništa ne dobija lako, ali da zajedništvo može da pobedi sve.
Deca su bila različita, svako sa svojim karakterom i darovima. Najstariji sin bio je zaštitnik, uvek spreman da brani mlađe i pomaže im sa zadacima. Druga ćerka bila je sanjar, uvek sa knjigom u ruci i hiljadu pitanja o svetu. Treće dete, živahno i nestašno, unosilo je smeh u kuću čak i u najtežim trenucima. Četvrto dete bilo je tiho, ali mudro, ono koje je podsećalo sve da zastanu i cene male stvari. Najmlađe dete postalo je simbol njihove upornosti i snage – dokaz da je porodica njihova najveća pobeda.
- Uspesi njihove porodice nisu bili merljivi u automobilima, kućama ili luksuzu. Njihovi uspesi merili su se u prvim koracima, školskim diplomama, crtežima na zidovima i zajedničkim obrocima. Njihova deca su odrastala u toplini i naučila da vrednuju iskrene stvari. Kada bi neko pitao Mariju kako uspeva da izdrži, odgovarala bi: „Ne radim to sama. Mi smo tim. Oni su moje snage, moja radost i moja budućnost.“
Danas, kada pogledaju iza sebe, shvataju da im je život dao upravo ono što su želeli – dom pun ljubavi, pet malih, a zapravo velikih srca koja kucaju zajedno sa njihovim. Njihova istina je jednostavna: ljubav ne zna za granice, a pokloni koje život daje u obliku dece ne mogu se meriti ni sa čim na svetu.
