Priča o mojoj snaji počinje tišinom koja je trajala sedam godina. Nakon nesreće, izgubila je sluh i postala nijema, ali njena tišina nije bila znak slabosti……..
Živjela je u tišini, uz mog brata, iako nikada nije pokazivala nezadovoljstvo. Iako se povukla, njeno prisustvo nije bilo ništa manje snažno. Podizala je sina, brinula o porodici, ali nije se žalila. Živjela je u sjeni, poput tihe sile koja je održavala sve u ravnoteži.
- Njena tišina, iako ponekad zastrašujuća, zapravo je bila njen način borbe, njen način da pokazuje ljubav i odanost. No, nikada nismo znali šta se stvarno krije iza njenih tamnih očiju, sve dok tragedija nije pogodila našu porodicu. Moj brat je iznenada preminuo od moždanog udara. Nakon sahrane, rodbina je počela raspravljati o imovini, a među njima je nastalo pravo nadmetanje.
Raspravljali su o podjeli kuće, o tome tko će što dobiti. Neki su čak predložili da se kuća proda i da mojoj snaji daju samo trećinu. Sjedila je za stolom u crnoj haljini, ruke su joj drhtale dok je točila vodu, a svi su pretpostavljali da ona ne razumije šta se događa. Niko nije smatrao da bi im ona mogla odgovoriti.
I tada je došao trenutak koji je sve šokirao. U trenutku kada su papiri bili spremni za potpisivanje, ona je ustala. Dlanom je snažno udarila po stolu, suze su joj počele teći niz lice, a potom je progovorila. Sedam godina tišine, a sada je njen glas odjekivao prostorijom kao grom.
„Dosta!“ – njene riječi bile su hrapave, ali dovoljno snažne da svi zastanu. „Dosta je bilo vašeg licemjerja“, nastavila je, brišući suze rukavom. „Znate li vi šta znači izgubiti muža i onda slušati kako se dogovarate da me izbacite iz kuće koju sam zajedno s njim gradila?“
Rodbina je bila u šoku. Moja strina pokušala je nešto reći, ali je odmah šutjela pod težinom njenog pogleda. „Ova kuća nije samo zidovi i krov“, rekla je, stavljajući ruku na stol. „Ovdje je svaka pločica zalivena našim znojem. Moj muž i ja smo radili dan i noć da je izgradimo. Vi ste dolazili samo kada je bila gotova, kada je mirisala na novu boju i kada je bilo hrane na stolu.“
- Nastavila je, a soba je bila tiha. „Misleći da sam nijema, govorili ste o meni kao o predmetu, kao o problemu koji treba riješiti. Rekli ste da ne razumijem. Razumijem sve. Svaku riječ. Svaki šapat iza mojih leđa. Čula sam vas kako govorite da sam samo parazit, da se samo hranim vašom milostinjom.“
Iz torbe je izvadila fasciklu i stavila je na stol. „Ovo su računi za sve što sam platila u ovoj kući. Ovo su potvrde za noćne smjene dok ste vi spavali. Ovo su i uplate za lijekove vašoj majci, za školovanje vašeg brata. Sve sam to plaćala od svoje plate, jer sam željela da moj muž ima miran dom.“
Njene suze su klizile niz obraze, ali nije prestajala. „Ova kuća je moj život. Moj sin je ovdje napravio svoj prvi korak. Ako mislite da ću vam je predati bez borbe — varate se.“
Rodbina je bila zbunjena, a moj ujak je pokušao da povrati kontrolu. „Kuća je na imenu roditelja…“
„Moji roditelji su mrtvi, a njihov sin, moj muž, bio je jedini koji je imao pravo na nju. Moj sin je sada nasljednik. Ako pokušate ovo da mu oduzmete, ići ću na sud. I sve ove papire, sve što imam, stavit ću pred sudiju i pred Boga ako treba.“
U prostoriji je nastao muk. Niko nije disao.
- Moj brat od strica, koji je do tada šutio, prvi je progovorio. „Znaš šta? Ona je u pravu. Dosta je bilo ove igre. Neka kuća ostane njoj i djetetu. To je najmanje što možemo.“ Polako su svi počeli spuštati poglede, a pero nije više bilo ni u jednoj ruci.
Moja snaja je sješla na stolicu, iscrpljena, ali oči su joj bile bistre. Te večeri nisam mogla da zaspim. Njene riječi su mi odzvanjale u glavi. Iako sam bila nijemi svjedok njihove hladnoće, osjećala sam ponos. Ona je povratila svoj glas u trenutku kada je to bilo najpotrebnije.
- Sljedećeg dana donijela je kovertu sa sobom. „Ovo je kopija papira koje sam spremila“, rekla je. „Ako mi se nešto dogodi, ti ćeš znati šta da uradiš.“ Pogledala sam je, a onda me zagrlila. Po prvi put, čula sam je kako šapuće: „Hvala ti.“
Njen glas je bio tih, ali čvrst. Kao da je sedam godina skupljala snagu da ga povrati. I te riječi su bile dovoljno glasne da svi, i oni prisutni i oni odsutni, shvate — više nikada neće biti nijema.
