Marija je bila žena koju su svi zaboravili, a njena ljubav prema porodici bila je neizmerna…..
Svake godine, u vreme Božića, pripremala je sve što su njeni najbliži volele: sarme, pita i sve ono što bi ih podsećalo na domaću atmosferu, miris starog doma.
Ovaj Božić, međutim, nije bio kao svi drugi. Deca su bila zauzeta, na svoj način. Sin joj je poslao poruku: „Mama, ne možemo da dođemo. Imamo posla, razumeš li?“ i to je bilo poslednje što je čula od njega.
Sedela je sama za stolom, okružena praznim čašama i starom službom koju je često koristila, osećajući se kao da su svi otišli, a ona ostala samo u svojim sećanjima. Prolazile su godine, ali nije joj smetalo. Nikada nije želela da opterećuje svoju decu, iako su njen sin Plamen i ćerka Silvija retko dolazili.
- Tri godine kasnije, dok su se svi spremali za sahranu, niko nije znao koliko su se stvari zapravo promenile. Deca su bila prisutna, ali ne iz ljubavi ili tuge. Njihove oči nisu bile pune suza – one su bile pune sreće. Znali su da je njihova mama Marija imala imanje u centru grada, kao i solidan bankovni račun.
Kada je notar ušao u sobu, svi su se sabrali da čuju šta će reći. Nosio je fasciklu sa dokumentima, ali se iz nje nije izlio testament, već crni džak za smeće.
„Gospođa Marija je ovo ostavila za vas“, rekao je i stavio džak na sto. Prvo je spustio nekoliko pocepani stvari: stari džemper, nekoliko starih jastučića, ali onda je iz džaka ispao zgužvani papir. To je bio trenutak kada je sve postalo jasno.
Sin Plamen je uzeo papir, pomislio da je to neki šala, nešto što je mama ostavila kao svoju poslednju igrariju. Ali kada je pročitao tekst, lice mu je postalo smrtno belo. Papir je sadržavao poslednje želje njegove majke, ali u njemu nije bilo mesta za bogatstvo koje su svi očekivali.
„To je šala, zar ne?“, viknuo je Plamen. Njegove oči su postale velike, ali notar je samo odmahnuo glavom.
Ispostavilo se da testament koji je Marija ostavila nije bio bogatstvo, nije bila ni imovina, ni novac. U tom poslednjem dokumentu, Marija je sve svoje posede, svoj novac, pa čak i dom, ostavila… nevladinom udruženju za decu sa posebnim potrebama. Ni sin ni ćerka nisu ni slutili da je Marija celog života imala drugi plan. Deca su mislila da će nasleđem upravljati oni, da će stan i novac završiti u njihovim rukama, da će bogatstvo koje je ona sakupila kroz godine biti u njihovoj koristi.
- Ali Marija je imala drugi plan. U poslednjem pismu je ostavila objašnjenje zašto se odlučila za ovaj korak. Rekla je da je veći deo svog života posvetila svojoj deci, ali nikada nije želela da ih opterećuje svojim bogatstvom. Smatrala je da je pravi nasleđnik onaj koji može da da više nego što ima. Ljudi kojima se stvarno može pomoći, oni koji nemaju ni osnovne uslove za život, oni koji su stvarno u potrebi.
Ona je želela da njeno bogatstvo bude upotrebljeno da pomogne onima kojima je najpotrebnije. Želela je da njena deca shvate da materijalno nije najvažnije i da je ljubav prema ljudima, a ne bogatstvu, pravi put.
Plamen i Silvija su stajali u šoku, gledajući kako se njihovi snovi o bogatstvu brzo ruše. Njihova želja da upravljaju majčinim imanjem iznebuha je nestala. Iako su im bile dodeljene sve njene stvari, jedini pravi naslednici bili su oni koji nisu imali ništa.
- Marija je ostavila poruku svojoj deci: „Život nije samo u stvarima, on je u ljubavi, pažnji i tome kako činimo dobro. Ovo je moj poslednji poklon vama, da naučite pravu vrednost života.“
Ovaj testament nije bio samo o novcu ili imovini. To je bio testament ljubavi prema ljudima, a najvažniji deo bio je lekcija koju su njena deca trebala naučiti. Sve što je stvorila kroz godine – nije bilo njeno da čuva. I tako je završila priča o porodici koju su svi smatrali bogatom, ali koja je zapravo bila bogata u srcu.
Nakon svega, oni su shvatili, ali bilo je prekasno…
