U današnjem članku vam pišemo na temu tihe samoće koja se često krije iza osmeha starijih ljudi. …..
Ovo je priča o očekivanju, razočaranju i jednom neočekivanom gestu koji je pokazao da toplina još uvek postoji tamo gde je najmanje tražimo.
Baka Marija je ustala tog jutra u četiri sata, iako su joj noge drhtale, a leđa bolela više nego inače. Bio je njen osamdeseti rođendan i ona je želela da sve bude savršeno.
U njenoj kuhinji mirisala je sarmа, torta se hladila na prozoru, a sto je bio postavljen za šestoro. Za svoju decu i unuke, za koje je verovala da će doći, jer su joj to obećali. Dok je savijala list po list kupusa, u sebi je ponavljala njihova imena, zamišljajući smeh i razgovor koji će ispuniti stan.
- Marija je živela skromno i povučeno. Nije tražila mnogo od života, ali je ovaj dan za nju imao posebno značenje. Ne zbog poklona, već zbog zajedništva. Htela je samo da svi sednu za isti sto, makar na par sati, kao nekada. Oko podneva se presvukla, stavila omiljenu bluzu i sela u fotelju da odmori, povremeno pogledavajući na sat.
U dva popodne telefon je zazvonio. Srce joj je na trenutak poskočilo, ali onda se sve srušilo u jednoj jedinoj poruci: „Ne možemo danas, gužva je. Javićemo se.“ Nije bilo poziva, nije bilo objašnjenja, samo hladna rečenica. Marija je spustila telefon i dugo gledala u ekran, kao da očekuje da će se poruka promeniti. Oči su joj se napunile suzama, ali nije zaplakala glasno. Samo je sela za sto, pred tanjire koji su ostali prazni, i gledala kako se supa hladi.
- Tišina u stanu bila je glasnija od svake svađe. Posle nekog vremena ustala je, počela da skuplja posuđe i pomislila da baci hranu. Ruke su joj drhtale, ne od umora, već od osećaja da je tog dana postala nevidljiva. Pomislila je da legne i prespava rođendan, kao da se nikada nije ni desio.
Tada se začulo kucanje.
Marija se trgnula. Nije očekivala nikoga. Otvorila je vrata i ugledala mladog poštara sa paketom u ruci. Zvao se Marko. Primetio je njen crveni pogled i suze koje nije uspela da sakrije. Iza nje je video sto, tortu, sarmu, sve netaknuto. Na trenutak je oklevao, a onda je tiho pitao da li je sve u redu.
- Marija je samo slegla ramenima i rekla: „Danas mi je rođendan, ali izgleda da sam sama.“ Te reči su izašle iz nje tiše nego što je mislila, ali su pogodile pravo u srce. Marko je mogao da se okrene i ode, ali nije. Spustio je paket, izuo cipele i rekao da ima pauzu. Seo je za sto kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
Pričali su satima. Marija mu je pričala o svom životu, o mladosti, o deci koja su nekada trčala po tom istom stanu. Marko joj je pričao o svom poslu, o tome kako često viđa starije ljude koji nemaju s kim da popričaju. Jeli su sarmu, smejali se, delili tortu. Rođendan koji je počeo u suzama završio se osmehom.
Pre nego što je otišao, Marko je zagrlio Mariju i rekao da će navratiti opet. I jeste. Sledeće nedelje, pa sledeće. Ponekad sam, ponekad sa kolegama. Vest se proširila, i Marijin stan više nikada nije bio tih kao pre.
- Njena deca su se kasnije javila, ali tog dana više nisu bila u centru priče. Jer baka Marija je naučila važnu lekciju: porodica nisu uvek oni koji su u krvnom srodstvu, već oni koji se pojave kada si najusamljeniji. A ponekad jedan neplaniran gost može učiniti više nego svi izgovori sveta.
