Te večeri sneg je padao tako tiho, kao da pokušava da umiri grad koji je odavno zaboravio na tišinu i smirenost. …
Ulične svetiljke odavale su žutu svetlost na pahulje koje su se topile pre nego što bi dotakle asfalt, stvarajući privid topline koja zapravo nije postojala.
Namrznuta žena u iznošenom kaputu, ogrnuta slojem očaja debejim kao led pod njenim nogama, držala je u rukama staru torbu iz koje je provirivalo malo ćebe.
Samo jedan pogled izbliza otkrivao je da je unutra beba — jedva mesec dana stara, uspavana čvrsto, kao da sanja sigurniji svet.
- Žena je zastala ispred visokih, crnih kapija. Iza njih se prostirala vila koja je pomalo ličila na tvrđavu. Prozori su svetlucali radosti i raskoši. Na trenutak se naslonila na ogradu kao da želi da se uveri da je još budna, da još uvek stoji tu, na ivici jedne odluke čija će posledica trajati do kraja njenog života.
Zvuk zvona prekida noć. Dugi ton koji kao da budi i smrznutu zemlju pod nogama.
Nije želela da beži. Ali morala je. Strah je u njoj bio toliko dubok da je gutao svaku sekundu. Pre nego što je napravila prvi korak unazad, izvadila je iz džepa pismo — ne duže od tri rečenice. Ispod dela materijala pelene, pažljivo ga je ugurala pored bebinih leđa.
„Ona se zove Mila“, pisalo je. „Ako ima ljubavi u vašem domu, sačuvajte je tamo gde ja nisam mogla.“
Pored tih reči, bio je nacrtan krug — gotovo simetričan, skoro savršen. Za ljubav, kao simbol onoga što je beskrajno.
- Nije bilo više vremena za dvoumljenje. Sagnula se, položila dete u korpu i brzo se udaljila. Nije bilo mesta za pogled unazad. Njene oči nisu mogle da podnesu ono što je ostavila iza sebe.
Nekoliko trenutaka kasnije, na vratima vile pojavila se mlada žena — Valentina. Visoka, nežna, ali umorna od godina pokušaja da ostane jaka. Držala je haljinu u ruci, kao da je upravo sišla iz sobe zbog neke žurbe. Kada je videla korpu pred sobom, prvo je zanemela. A onda je prislonila ruku na srce, osećajući nepoznat drhtaj koji je tekao iz nje.
- Suprug Marko joj se pridružio. Bio je ćutan čovek, biznismen i hladan u poslu, ali sa srcem čoveka koji je isuviše puta doživeo razočaranja — naročito kada je reč o deci. Deset godina braka, tri neuspešna pokušaja vantelesne oplodnje i nekoliko gorkih reči izrečeni šapatom u mračnoj sobi.
Kada je Valentina podigla ćebe, vreme kao da je stalo. U njenim rukama je prestalo da postoji sve sem te male glavice, koja je tiho spavala, potpuno nesvesna svoje sudbine.
U danima koji su usledili, sve je izgledalo drugačije. Kuća koja je odjekivala tišinom, sada je odjekivala melodijama koje je stvarao dečiji plač, mešajući se sa smehom odraslih koji više nisu znali da se tako smeju. Valentina je naučila Mila da diše na njenim grudima, Marko je pratio svaki njen korak kao da je odlazio u bitke, želeći da je zaštiti od svega što ovaj svet nosi u sebi.
- Dok je vreme prolazilo, više niko nije postavljao pitanje: odakle je? Kako se našla kod njih? Sudbina je često ta koja ispiše najluđe odgovore da bi nam pokazala koliko malo znamo o životu.
Jedne noći, dok je presvlačila Milu, Valentina je primetila nešto ispod pelene — rub papira. Lagano ga je otvorila. Krug se ponovo pojavio pred njenim očima. Nije bilo reči, jer višak reči često samo razvodni ono što je već jasno.
Ali ono što je tada učinila bilo je sasvim nenadano. Umesto da traži objašnjenje, zagrlila je bebu još jače. Znala je da je time prihvatila ono što je sudbina htela da joj pošalje.
Nedelje su prolazile. Više nije bilo tuge, samo toplina. Prijatelji su dolazili, ljudi su govorili: „Kao da je rođena za vas.“ Valentina se smešila, jer je znala da je istina mnogo dublja — Mila je stigla na vrata koja je sudbina odavno pripremila.
- Nekoliko meseci kasnije, dok su šetali parkom, primetila je ženu kako sedi na klupi — mršava, u starom kaputu, s dlanovima položenim na stomak kao da tugu sklanja od sebe. Njihovi pogledi sreli su se na sekund.
U tom pogledu nije bilo iznenađenja, nikoga ko je nekoga izdao.
Bilo je samo zahvalnosti. I tišine koja govori glasnije od svih reči.
Valentina je u sebi osetila da istina ne mora da se kaže da bi postala deo sveta. Nekada je dovoljno da dva života prepoznaju ono što je između njih — kao krug. Kao oblak. Kao dete.
