Sanitarka Ana radila je u bolnici već nekoliko godina, navikla na mirise dezinfekcionih sredstava, tišinu noćnih smena i sivo svetlo hodnika koje je obasjavalo svakog pacijenta kao senku……
Međutim, ni ona nije mogla da se navikne na sobu broj 7, koja je poslednjih meseci postala mesto koje je u njoj budilo nelagodnost. Svaku noć, kad su hodnici opusteli, a svetla bila prigušena, čula bi čudne zvuke.
Nisu bili glasni, ali bili su tu. Krikovi. Zagušeni, potisnuti, kao da su dolazili iz duše koja nije smela da viče. Krikovi straha, tuga. Svaka noć donela bi ih sa sobom, a ona nije mogla da ih ignoriše.
U sobi broj 7 ležala je starija pacijentkinja, gospođa Milena, koja je imala slomljeno bedro i posteljni režim. Mirna, tiha, nikada se nije žalila. Svi su je znali kao ljubaznu ženu, koja je zahvaljivala na svakoj pomoći. Ali nešto nije bilo u redu. Gospođa Milena je u poslednje vreme bila nervozna, činilo se da je nešto tišti. Njene oči su postajale crvene, a usne drhtale kad je razgovarala s nekim. Sanitarna Ana je primetila i modricu na njenoj ruci, pa ju je jednom pažljivo pitala šta se dešava. Ali Milena je samo skrenula pogled i šaputala: „Nema razloga za brigu“. Ana nije mogla da veruje. Znala je da nešto nije u redu.
- I onda je stigao. Neznanac, čovek koji je dolazio svakog dana, uvek u isto vreme, miran i samouveren, dobro obučen, s izrazom lica koji je davao utisak da je sve pod kontrolom. Predstavljajući se kao rođak, ulazio je u sobu, razgovarao s gospođom Milenom, a ona bi se sve više povlačila u sebe. Posle tih poseta, stvari su se menjale. Njene ruke bi bile hladne, oči crvene, a na licu se pojavljivala napetost. Svaki put kad bi on otišao, ona bi bila kao da se od nje nešto oduzelo.
Jednog dana, dok je Ana obavljala smenu, ponovo je začula zvuke. Ovoga puta, nisu bili samo krikovi. Čula je i glasove, ali nisu bili prijateljski. Muškarac je govorio oštro, naredbama. Milena je pokušavala da nešto kaže, ali njen glas je bio jedva čujan, kao da se pravda. I tada, Ana je čula zvuk — tup udarac. Zastala je, a srce joj je bilo u grlu. Začuo se kratki, oštar vrisak. Ana nije mogla više da stoji. Morala je da sazna šta se dešava u toj sobi. Sledeće večeri, odlučila je da se prikrade.
Ušla je u sobu pre nego što je muškarac stigao. Milena je spavala, svetlo je bilo slabo, a u sobi je vladala tišina. Ana se spustila na pod i uvukla ispod kreveta, drhtala je od straha, ali znala je da mora da sazna istinu. Hladni linoleum pod rukama, prašina na licu, ali nije bilo vremena da se povuče. Čula je korake u hodniku. Vrata su se otvorila. Muškarac je ušao.
- Ana je mogla samo da vidi njegove cipele, a zatim tišinu koja je vladala. Zatim je začuo njegov glas, miran, hladan, pun kontrole. „Opusti se“, rekao je, „Moramo ovo da završimo“. Gospođa Milena je zaplakala. Ana nije mogla da podnese više. Zastala je, srce joj je bilo u grlu, a svaki deo njenog tela govorio joj je da je ovo strašno. U tom trenutku, shvatila je da nije samo bio rođak. On je bio nešto mnogo gore.
Nakon nekoliko trenutaka, začuo se zvuk, tup udarac, kao da je nešto palo. Milena je počela da jeca, ali nije mogla da se pomeri. Ana je bila paralizovana od straha, ali sada nije imala izbora. Morala je da nešto preduzme. U trenutku kad je muškarac okrenuo leđa, Ana je izjurila iz svog skrovišta, brzo se popela na noge i dotrčala do vrata.
„Odlazi odmah!“, viknula je. Muškarac se okrenuo, iznenađen, ali njegova reakcija je bila momentalna. Izvadio je neki predmet iz džepa i pokušao da je pogodi. Ana je stajala na pragu, šokirana, ali nije odustajala. Milena je, u tom trenutku, počela da doziva pomoć, tiho, gotovo nečujno, ali dovoljno da je Ana čuje.
- Ana je uspela da pobegne, pozvala pomoć, a policija je ubrzo stigla. Ispostavilo se da je muškarac bio više od rođaka. On je bio njen nasilnik, koji je dolazio da je ucenjuje zbog novca i nasledstva. Ispostavilo se da su njegove posete bile deo plana da preuzme Mileninu imovinu. Nije bio njen rođak, niti je imao pravo da je poseti. Nakon istrage, otkriveno je da je koristio svoju poziciju da je fizički i psihički maltretira, preteći joj da će je ostaviti bez svega.
Ana nije samo spasila život gospođe Mileni. Spasila je i sebe, jer je napokon postavila granice. Zajedno su se suočile s istinom, a Ana je shvatila da su i u bolnici, gde se čini da je sve pod kontrolom, najstrašniji problemi sakriveni u senkama.
