U današnje vreme, kada je ogromna većina stvari nadohvat ruke, a deca odrastaju u svetu gde se „imati sve“ nameće kao norma, zahvalnost polako postaje zaboravljena vrlina. U nastavku više…
Iako su roditelji ti koji svim srcem nastoje svojoj deci pružiti najbolje, upravo u tome često nesvesno postave temelje nezahvalnosti.
Nezahvalno dete ne znači da je dete loše, već da je odraz roditeljskih navika koje je moguće prepoznati i promeniti.
Postoje tri uobičajene osobine kod roditelja koje doprinose tome da deca odrastaju nesvesna vrednosti onoga što imaju i truda koji stoji iza toga.
- Prva među njima je preterana zaštita. Mnogi roditelji žele da njihova deca odrastaju u ljubavi, sigurnosti i bez stresa – prirodna i plemenita želja. Međutim, kada se dete poštedi svake prepreke, ono ne nauči da se snalazi u situacijama koje zahtevaju trud i odgovornost. Roditelj koji rešava sve probleme umesto deteta, briše svaku neprijatnost pre nego što se dogodi ili popušta čim se dete rasplače, uči ga da je dovoljan samo zahtev – a rezultat će doći sam od sebe. Takvo dete postaje naviknuto da sve dobija, ali retko shvata cenu onoga što poseduje.
Da bi se izbegla ova zamka, deci treba davati priliku da se suoče sa izazovima primerenim njihovom uzrastu. Bilo da je reč o obavljanju sitnih zadataka po kući ili rešavanju sopstvenih grešaka u školi, potrebno im je dozvoliti da iskuse i uspeh i neuspeh. Tako uče vrednost truda i stiču samopouzdanje.
- Druga osobina koja dovodi do nezahvalnosti je nedostatak jasnih granica. Danas mnogi roditelji teže da svom detetu pruže ono što oni sami nisu imali – bezbrižno detinjstvo puno igara, pažnje i pogodnosti. Ali kada „da“ postane odgovor na sve, granice nestanu, a dete počne da veruje da mu sve pripada, bez obzira na tuđi napor. Takav odnos kasnije otežava uspostavljanje međuljudskih veza zasnovanih na međusobnom poštovanju.
Roditelji ne bi trebalo da se plaše reči „ne“. Dete koje nauči da postoje ograničenja, ne postaje uskraćeno, već sigurno. Granice mu daju osećaj reda, jasnoće i sigurnosti. Zato je važno i objasniti zašto se nešto ne može ili ne sme, kao i dosledno poštovati ono što je rečeno. Nepravedno popuštanje ili naglo menjanje odluka samo zbunjuje dete i narušava poverenje u autoritet roditelja.
- Treći i možda najdublji uzrok nezahvalnosti kod dece je emocionalna udaljenost roditelja. Iako imaju sve materijalne stvari koje požele, mnoga deca pate jer se ne osećaju zaista viđeno i shvaćeno. Roditelji koji su fizički prisutni, ali emocionalno odsutni, nesvesno šalju poruku da su igračke, aktivnosti i dobre ocene važnije od razgovora, zagrljaja ili zajedničkog vremena. Deca vide šta roditelji donose, ali ne osećaju toplinu iza toga.
Najbolji način da se dete nauči zahvalnosti jeste da roditelj bude emotivno dostupan. Kratak razgovor pred spavanje, zajednička priprema obroka, šetnja bez telefona – sve to gradi osećaj povezanosti i pripadanja. Kada dete oseti da je voljeno bezuslovno, više ceni ono što ima. Jer zahvalnost ne proizlazi iz toga da se sve dobije – već iz toga da se oseti da smo vredni pažnje i ljubavi.
Ključ promene je, naravno, u roditeljskom primeru. Dete ne uči samo iz onoga što mu se govori, već najviše iz onoga što vidi. Ako roditelj zahvaljuje, priznaje tuđi trud, izražava poštovanje prema partneru, prodavcu, komšiji – dete to upija i preslikava u sopstveno ponašanje. Jedna jednostavna navika poput toga da se uveče svi članovi porodice sete po jedne stvari na kojoj su tog dana zahvalni, može potpuno promeniti porodičnu atmosferu.
- Zahvalno dete ne nastaje slučajno. To je rezultat trajne brige da ga naučimo da stvari nisu samorazumljive, da rad i ljubav treba uzvratiti, i da je poštovanje temelj svakog odnosa. Kada roditelj voli, ali i postavlja granice, zahteva trud, ali i daje nežnost – tada i dete raste u osobu koja zna da ceni svaku sitnicu. A u svetu punom očekivanja, to je dar koji traje celog život,
