Za njegovu opaku bolest niko nije znao, sam je autobusom išao na hemoterapije i živeo skromno do samoga kraja: Ćerka na njegovom grobu ni suzu nije pustila

U današnjem članku vam pišemo o životu i smrti Marka Nikolića, glumca kojeg je publika obožavala kao Gigu Moravca iz popularne serije Bolji život. U nastavku više…

Njegova životna priča, koja je bila ispunjena tišinom i borbom, često je bila nepoznata mnogima, a njegov izlazak iz života je bio dostojanstven i tiho ostao bez suvišnih dramskih scena.

Marko Nikolić, poznat po svojoj ulozi u Boljem životu, preminuo je 2. januara 2019. godine, ali na njegovoj smrtnoj postelji nije bilo vidljivih tragedija.

Upravo je ta tišina kojom je živeo, bila ujedno i najlepša odlikа koja je krasila njegov karakter. Malo ko je znao da se iza njegovog mirnog pogleda i uvek pristojnog ponašanja krila teška borba sa rakom pluća. Kroz sve godine bolesti, Marko je bio posvećen i borben, ali nikada nije želeo da ga gledaju kao žrtvu. Na njegovom putu kroz terapije, mnogi su bili zatečeni saznanjem da je on, u potpunosti, bio sam sebi podrška.

• Tokom svojih teških dana, Marko nije dopuštao da se sažaljevaju nad njim. Čak je i na hemoterapije putovao gradskim prevozom, kao običan čovek, bez posebne pažnje na sebe. U jednoj situaciji, kako je kasnije ispričao, bio je u punom autobusu kada ga je jedan sugrađanin pitao da li mu je potrebna pomoć, a on je, nasmejan, odgovorio: *„Ajde bre majmuni“. Ta scena, koja možda najbolje opisuje njegovu snagu i duhovitost, ostala je u sećanju svima koji su ga poznavali.

Kroz svoja iskustva sa bolešću, Marko je govorio o strahu koji je dolazio sa saznanjem da je na samoj ivici života. U intervjuima je delio kako je, dok je bio suočen sa smrću, mislio više na porodicu, na lepe trenutke koje će propustiti i na sve ono što bi mogao izgubiti. Iako je bolest značila kraj za njegove životne navike i ljubav prema hrani i uživanjima, ostao je pozitivan i pun duha. Čak i kad su mu lekari rekli da je prešao u fazu u kojoj nije bilo mnogo nade, Marko je ostao sabran i borben.

Poslednje godine svog života proveo je povučeno, u društvu svoje porodice. Najveću utehu nalazio je u jednostavnim trenucima sa ćerkom i unucima. Iako je bio fizički prisutan, mnogi su ga opisivali kao “nežno prisutnog”, jer se trudio da ne opterećuje nikoga svojom bolešću. U tom miru, on je i dalje bio glumac – tih, staložen, nenametljiv, ali veličanstven u svojoj jednostavnosti. Nije bilo mesta za dramatičnost, pa je njegova smrt bila, kao i njegov život, tiha i dostojanstvena.

• Njegova ćerka, Mina, progovorila je o njegovoj smrti i načinu na koji je obeležila njegov grob. Iako je bila spremna na gubitak jer je znao da je bolest u njegovom životu prisutna već duže vreme, nije bilo lako suočiti se sa gubitkom. Za Minu, tata je bio osoba koja je uvek bila tu, iako se trudio da bude što manje teret. I danas, kada obiđe njegov grob, često se ne zadrži predugo, ne plače, ali ima svoje rituale koje je usvojila – pušta muziku koju je on voleo, pali cigaru, i time održava neku vrstu veze sa njim, čak i nakon što je otišao.

Marko Nikolić, sa svojim tišim pristupom životu, ostavio je veliki trag na sve koji su ga poznavali. Smiren, bez potrebe za patetikom, postao je simbol snage, kako u životu, tako i u smrti. Nakon njegove smrti, ljudi su se okupljali ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ostavljajući cveće i poruke. Marko nije voleo da bude u centru pažnje, ali je svojom tišinom i dostojanstvom postao primer kako živeti i kako se oprostiti od života sa uzdignutom glavom.

• U njegovoj smrti nije bilo pompe, niti dramatizacije, a upravo je to ono što ga je činilo posebnom ličnošću. Marko Nikolić je otišao tiho, ali je, kroz sve što je radio i kako je živeo, pokazao svima šta znači prava snaga i dostojanstvo. Njegova smrt nije bila samo gubitak, već i lekcija – kako živeti, kako se boriti, i kako se oprostiti.