Nikada nije zamišljala da će njen venčani dan početi ovako.Kako ,saznajte u nastavku priće….
U snovima je nosila jednostavnu, belu haljinu, svetlucavu poput jutarnje izmaglice, sa kosom upletenom u venac od ruža i osmehom koji briše svaku senku prošlosti.
Ali tog jutra, dok je stajala pred ogledalom, gledala je sebe u crvenoj haljini koja nije bila izbor njenog srca.
„Ako već imaš dete,“ odsečno je rekla buduća svekrva dok su birale garderobu, „nema smisla da nosiš belo. To je za devojke koje ulaze u brak čiste. Ti si već potrošena.“
Reči su je bolele više nego bilo koja rana. Potrošena. Kao da majčinstvo umanjuje vrednost žene. Kao da ljubav i život koji je dala nisu dokaz snage, već sramote. Mogla je da viče, da se buni, da okrene leđa svemu – ali ćutala je. Samo se nasmešila i dopustila da joj navuku crveno platno, kao da se oblači u simbol nečije osude. U sebi je međutim znala: borba tek počinje.
- Crvena haljina bila je izazovna, previše otkrivala, previše vrištala. Nije bila ona. Ali ispod nje, u tajnosti, skrivala se haljina kakvu je oduvek želela – bela, duga, nežna, krojena po meri njenog srca. Šila ju je u tajnosti, zajedno sa krojačicom koja joj je poverovala i koja joj je rekla: „Svaka žena zaslužuje da se uda u belom, ako to želi. Ti ponajviše.“
Kada su se crkvena zvona oglasila, a gosti ustali, ona je zakoračila niz hodnik. Pogledi su se lepili za crvenu boju, za kontrast svetog prostora i vulgarne haljine. Neki su šaputali, neki se snebivali, a u očima svekrve video se trijumf: pobedila je, obeležila ju je pred svima.
Ali u očima mlade nije bilo ni trunke poraza. Samo mir.
- Stala je pred oltar, pored čoveka kojeg je volela, i dok su sveštenikove reči odzvanjale svodom, ona je duboko udahnula. Ruke su joj se spustile na rajsferšlus na leđima. Srce je udaralo kao bubanj. Znala je da je trenutak došao.
Zvuk povlačenja rajsferšlusa bio je tih, ali u tišini crkve odjeknuo je kao grom. Tkanina je kliznula niz njene ruke i pala na pod poput odbačenog tereta. Pred svima se otkrila prava haljina – čista, elegantna, blistava bela.
Zapanjeni uzdasi prolomili su se prostorijom. Gosti su ustali, neki su čak zaplakali. Svekrvino lice se izobličilo od šoka; ruke su joj zadrhtale, pokušala je nešto da kaže, ali reči nisu izlazile.
Mlada je podigla glavu i glasom jasnim, bez ijedne senke drhtavice, rekla:
„Majka sam. I na to sam ponosna. Moje dete nije moja sramota, već moj najveći dar. Biti majka ne znači biti manje dostojna. Biti žena ne znači odreći se snova. I zato danas nosim belo – ne da bih glumila nečiju predstavu o čistoći, već da bih pokazala svoju snagu, svoju ljubav i svoju veru u sebe. Ne možete mi oduzeti pravo na dostojanstvo.“
Tišina je trajala svega nekoliko sekundi, a onda je crkva eruptirala aplauzom i odobravanjem. Gosti su se okrenuli jedni prema drugima, klimajući glavama, dok je svekrva tonula u sopstvenu sramotu, nemoćna da zaustavi ono što se upravo dogodilo.
U tom trenutku, iz zadnjih redova istrčala je mala devojčica sa vencem u kosi. Njene oči sijale su kao zvezde dok je potrčala pravo majci u zagrljaj.
„Mama, ti si princeza!“ viknula je, stežući je svojim malim rukama.
Taj zagrljaj bio je snažniji od bilo kakve osude, od bilo kakvih reči koje je iko mogao izgovoriti. U njemu je bila čista istina: dete ju je videlo baš onakvom kakva jeste – najlepšom, najjačom, najdostojnijom.
Mlada je znala da je pobedila. Nije vikala, nije se borila oružjem mržnje, već snagom svoje istine. Pobedila je time što je vratila sebi glas i pokazala svetu ono što joj niko nije mogao oduzeti – njeno pravo da bude svoja.
Dok je držala ćerku, a svi oko nje klicali, osećala je da počinje novi život. Ne život pod tuđim pravilima, već onaj koji sama piše. A na prvoj stranici tog života, velikim belim slovima, stajala je jedna reč: sloboda.
