U današnjem članku pišemo o jednoj potresnoj i neočekivanoj priči o prijateljstvu, ljubavi i istini koja dolazi iz prošlosti. …….
Ovo je priča o ženi koja je, iz ljubavi i obaveze prema najboljoj prijateljici, odlučila da usvoji njenu decu. Ali, nakon što su prošle godine i život se smirio, pojavila se osoba koja je razotkrila veliku tajnu, potresavši osnovu svega što je do tada bilo smatrano sigurnim.
Rejčel je bila moj najbolji prijatelj, osoba s kojom sam provela gotovo ceo svoj život.
- Zajedno smo prošle kroz detinjstvo, školu, fakultet, a kasnije su se i naše porodice zbližile. Imala sam dvoje dece, dok je Rejčel imala četvoro. Njena porodica bila je njena najveća ljubav, a njeni mališani su joj bili svet. Ništa joj nije bilo važnije od toga da bude prisutna za njih. Međutim, sve se promenilo ubrzo nakon što je rodila svoje najmlađe dete. Njen muž, kojeg je obožavala, tragično je preminuo u saobraćajnoj nesreći, a tuga ju je potpuno slomila. Njena borba sa gubitkom nije bila jedina. Ubrzo nakon toga, dijagnostikovan joj je rak, a ta činjenica samo je pogoršala njeno stanje.
U tom periodu, kao njena bliska prijateljica, nisam mogla da sedim skrštenih ruku. Brinula sam o njenoj deci dok je ona bila usmerena na lečenje. Kuvala sam, čistila, vozila ih, brinula se o njima – sve što je bilo potrebno da se osećaju sigurno. Ipak, šest meseci kasnije, Rejčel je preminula. To je bilo vreme koje nikada neću zaboraviti – sedela sam pored njenog bolničkog kreveta, držala je za ruku i obećala joj, iz dubine srca, da ću se brinuti o njenoj deci, bez obzira na sve.
- Rejčel i njen muž nisu imali blisku rodbinu koja bi mogla da preuzme brigu o deci. Moj muž i ja nismo oklevali ni trenutak. Usvojili smo sva četvoro njene dece, bez oklijevanja. Naša porodica je preko noći porasla sa dvoje na šestoro. Prvi meseci su bili pravi izazov. Svako od njih imalo je svoje navike, strahove i potrebe, a naš zadatak je bio da ih učinimo da se osećaju voljeno i sigurno. Pokušavali smo, kao porodica, da im pružimo sve što im je potrebno, da ih usmerimo, a polako su postajali prava braća i sestre. Na kraju smo ih sve volele podjednako.
- Nekoliko godina kasnije, sve se smirilo, a život je postao stabilan. Bilo je to vreme kada je svaka od nas imala svoju ulogu i kada su se deca, iako sa različitim prošlostima, potpuno uklopila u našu porodicu. Ali onda, jednog popodneva, dok sam bila sama kod kuće, neko je zakucao na vrata. Kada sam otvorila, na tremu je stajala nepoznata žena. Dobro je bila obučena, ali nisam je prepoznavala. Ni sama se nije predstavila, već je samo počela s pitanjem:
„Ti si Rejčelina prijateljica – ona koja je usvojila njeno četvoro dece?“
Zbunjeno sam klimnula glavom. I tada je nastavila:
„Znam da se ne poznajemo, ali sam poznavala Rejčel. Moram da ti kažem istinu. Tražim te već dugo.“
Nekoliko sekundi me obuzela snažna nelagodnost. Počela sam da osećam kako mi se stomak steže. Ispunila me je tuga, pa sam upitala:
„Koju istinu?“
- Žena je pružila kovertu. Njene ruke su drhtale dok mi je predavala. Nisam imala pojma šta to može biti, ali osećala sam da se nešto veliko sprema. Otvorila sam koverat sa stisnutim rukama. U njemu je bilo pismo od Rejčel. Drhtavim rukama sam počela da čitam, a svaka reč u tom pismu činila mi se sve teža za podnošenje. I dok sam čitala, osećala sam da zaboravljam kako da dišem…
Ova iznenadna i nepoznata žena je nosila tajnu koju nisam ni sanjala. Tajna koju nije bilo lako nositi, a sigurno ni prihvatiti. Ispostavilo se da ona nije bila samo Rejčelina prijateljica, već je imala ulogu koju nisam mogla ni da pretpostavim. Tajne prošlosti, skriveni aspekti života koji su se godinama čuvali u tami, počeli su izlaziti na površinu, a sa njima i duboke emocije koje su menjale sve što sam mislila da znam o svojoj najboljoj prijateljici.
- Nakon što sam pročitala pismo, saznala sam da ništa nije bilo onako kako je izgledalo, a sada je predamnom stajala žena koja mi je donela istinu koja je mogla potpuno promeniti moj pogled na Rejčel i sve što je ikada bila.
