Svaka noć je bila ista. Moje tri mačke bi tiho sedele pored mog kreveta, zureći u mene sa tolikom intenzivnošću da nisam mogao da shvatim šta žele……
Njihove oči su svetlele u mraku, a zvučna tišina bila je gotovo opresivna. Nisu me dirale, nisu se kretale, samo su sedele, stalno me posmatrajući.
U početku, pomislio sam da je to samo obična navika, ali kako su dani prolazili, počeo sam da se pitam da li postoji nešto više u tom ponašanju.
Jedne noći, probudio sam se iznenada, srce mi je bilo ubrzano, a osećaj nelagodnosti me je prožimao. Iako nije bilo ničega naoko strašnog, pogledao sam oko sebe i u trenutku šoka shvatio da su moje mačke sve troje bile usmerene prema mom licu, ne trepćući, samo zureći u mene. Njihove oči su bile ogromne, gotovo kao da su čekale nešto. Osećaj straha me obuzeo kao talas. Nije bilo jasno zašto, ali znao sam da nešto nije u redu. Bilo je nešto u njihovom pogledu što nije bilo uobičajeno. Ništa nisam čuo, samo njihova tiha prisutnost.
- I dok su one tiho sedele pored mog kreveta, nisam mogao da ignorisem osećaj da nešto ozbiljno nije u redu. Tada sam odlučio da uradim nešto što nisam želeo. Instalirao sam kameru u sobi. Možda je to bilo iz straha, možda iz želje da shvatim šta to moje mačke pokušavaju da mi kažu. Sledeće noći, sa kamerom aktiviranom, otišao sam na spavanje, nadajući se da će odgovor stići.
Kada sam pregledao snimke sledećeg jutra, bio sam šokiran. Ispod njih je bila snimljena scena koja mi je oduzela dah. Mačke nisu samo sedele tamo, one su reagovale na nešto, ali na šta? U trenutku kada sam ležao u krevetu, njihova pažnja je bila usmerena prema meni sa izuzetnom pažnjom. Na snimku se jasno videlo da, čim bih počeo da zaranjam u dubok san, sve tri mačke su se postavile oko mene, ali nisu bile samo opuštene. Svaka od njih je obratila pažnju na moj dah, kao da su bile na oprezu.
Onda je došao trenutak koji mi je potpuno oduzeo dah. Na snimku se jasno videlo da, kada bih ulazio u fazu dubokog sna, moja disanja bi postajala sve sporija, gotovo nestala, a moje telo je postajalo neosetljivo. Mačke su u tom trenutku postale nervozne. U nekoliko slučajeva, jedna je nežno dirnula moj nos, druga je čak polako pomerila moju ruku, pokušavajući da me probudi. U tih nekoliko trenutaka, sve tri su bile u zajedničkom pokretu, kao da su imale plan. Iako nisam čuo nikakav zvuk, one su pokušavale da me probude.
- U trenutku kada sam to video, sve mi je postalo jasno. Moje mačke nisu samo bile tu kao kućni ljubimci. One su osećale nešto što nisam mogao da shvatim. Možda je to bio instinkt, možda ljubav, ali sve što znam je da su moje mačke zaista bile moji maleni čuvari. One su verovatno osetile da nešto nije u redu sa mojim zdravljem i reagovale su kako bi me probudile i spasile. Taj trenutak je bio ključan, jer sam tada saznao da patim od potencijalno smrtonosnog poremećaja spavanja, koji me je dovodio u opasnost svakog puta kad bih duboko zaspao.
Saznanje da su te tri male životinje zapravo spasile moj život bez da su ikada rekle reč bilo je nešto što me je duboko dirnulo. Da li je to bila ljubav? Možda. Ali sigurno je bilo nešto više od toga. U tom trenutku sam shvatio da su one više od ljubimaca, one su bile moji tihi anđeli čuvari. Možda nisu nosile krila, ali bile su tu, svaka sa svojom misijom, da me zaštite.
- Danas, svaku noć kada legnem u krevet, uvek proverim da li su tu, uvek se setim tog trenutka kada su mi dale ono što nije moglo biti plaćeno nijednim bogatstvom – drugu šansu. Mačke nisu samo ljubimci. Nekad su to pravi čuvari, u pravom smislu te reči.
