Nakon svih tih godina, sve što je Marta želela bilo je da njena kćerka, Anja, bude srećna. Godine su prolazile, a ona je gledala kako raste, kako postaje žena koja je smela da sanja i da ide u svet…….
Marta je volela svoju kćerku kao što je samo majka mogla voleti – sa svim srcem, punim poverenja, bez ikakvih zadrški.
Anja nije bila njeno biološko dete, ali to nikada nije imalo značaja za Martu. Udala se za njenog oca dok je Anja bila još mala.
Gledala je kako raste, kroz prve korake, prve reči, prve ljubavne rane. Marta je bila tu za sve – za sve promašaje, ali i za sve uspehe. U tom procesu, Marta je postala njena prava mama, a Anja njena prava kćerka. Ali, kao što to obično biva u životu, stvari nisu uvek onakve kakve ih zamišljamo.
- Kroz godine, kako je Anja odrastala, Marta je počela da oseća da se nešto menja. Anja je postajala odrasla žena, pa čak i kada je bila kod kuće, činilo se kao da je mentalno negde drugde. Marta je to primetila. U njenim očima više nije bilo one iskrenosti koju je nekada imala, a pogledi su postajali povremeno hladni, distancirani. Počela je da se povlači, sve više se zatvarala u svoj svet, dok je Marta ostajala verna onoj ženi koju je odgajala. Mislila je da možda greši. Ipak, svaki put kad bi pokušala da razgovara sa Anjom, ona bi samo klimnula glavom i ubrzo otišla.
Jednog dana, dok je Marta sedila u svojoj fotelji, upijajući miris sveže skuvane kafe, Anja je prišla. “Spremi stvari, moraš da ideš,” rekla je tiho, ali odlučno. Marta je stajala kao ukopana. „Šta znači ovo? Da idem?“, pomislila je u sebi, i srce joj je bilo ispunjeno strahom. “Mislila sam da neću morati da idem u dom, nisam želela da te teram, ali ne mogu više…“, govorila je u sebi, sumnjajući u sve.
Srce joj je bilo ispunjeno tugom i brigom. Na kraju, Anja je ponovo progovorila, s osmehom. „Ne, mama, nećeš u dom. Imam iznenađenje za tebe.“ Marta je bila zbunjena, nije mogla da veruje šta čuje. Anja ju je povukla za ruku, vodeći je ka izlazu iz stana, prema automobilu.
- Nekoliko trenutaka kasnije, stigle su na lokaciju o kojoj Marta nije imala pojma. To je bila kuća. Njena kuća, ali potpuno nova. Nije mogla da poveruje svojim očima. Ušla je unutra, i srce joj je bilo ispunjeno toplinom. Bilo je to mesto koje je odisalo ljubavlju. Svuda oko nje bile su slike i uspomene koje je sama skupila tokom godina, sve ono što je volela i vrednovala.
„Ovo je za tebe, mama“, rekla je Anja, ne skidajući osmeh s lica. Marta je ostala bez reči, gotovo zapanjena. Suze su joj tekle niz obraze. „Ali, zašto?“ upitala je. Anja ju je pogledala, nežno je zagrlila i rekla: „Zato što te volim. Nikada nisam htela da osetiš da te napuštam. Ovo je tvoja kuća, tvoje mesto, tvoj dom. Nikada neću da te ostavim.“
Marta je gledala oko sebe, pokušavajući da shvati sve. Toliko je godina strahovala da će biti napustena, da će ostati sama. I dok su prolazile godine, i dok je njen odnos sa Anjom postajao složeniji, Marta je verovala da je možda došlo vreme da ode, da je više ne treba. Ali sada, u ovom trenutku, u ovom domu, shvatila je da ljubav koju je davala tokom svih tih godina, bez ijednog trenutka očekivanja, nije bila uzalud. Ljubav koju je nudila vratila se, a ponekad se vraća na načine koje ni ne možemo da predvidimo.
„Ti si sve za mene, mama“, rekla je Anja. Marta je samo klimnula glavom, a suze su joj opet bile na očima. „Znam, ljubavi, znam… I tebe volim više nego što reči mogu da opišu“, odgovorila je, a srce joj je bilo spokojno, konačno.
- Ona nije bila samo njena mama. Bila je i osoba koja je naučila da ljubav, kada se daje bezuslovno, uvek se vraća – ponekad na načine koje nikada ne bismo očekivali, ali na one načine koji nas najviše iznenade i dotaknu.
U tom trenutku, Marta je znala da nije važan samo dom u kojem živi, već ljudi koje voli, i ljubav koju je delila sa njima. Bio je to dom pun uspomena, ljubavi i obećanja – i to je bilo dovoljno da njeno srce bude mirno.
