U tri ujutro zazvonio je telefon. Taj zvuk nikada ne zove s dobrim vijestima. Srce mi je potonulo i prije nego što sam se javio. Sa druge strane čuo sam glas svoje kćeri, slomljen, prekinut jecajima. Jedva je uspijevala sastaviti rečenice. Stalno je ponavljala isto: „Mama, molim te dođi… opet on… bojim se.“
Nisam postavljao pitanja. Obukao sam se i izašao iz kuće kao da me neko goni. U glavi mi je tutnjalo, ali sam se držao jedne misli – moram stići. Moraću je smiriti, odvesti je kući, zaštititi je. Nisam znao da sam već zakasnio.
Kad sam stigao u bolnicu, dočekao me doktor.
Nije imao snage da me pogleda u oči. Samo je polako prišao krevetu, povukao plahtu preko lica moje kćeri i tihim glasom izgovorio riječi koje nikada ne prestanu odzvanjati:
— Jako mi je žao.
- Nisam vikao. Nisam plakao. Stajao sam ukočeno, kao da je neko isključio sve u meni. Doktor je nastavio, službeno, gotovo mehanički:
— Prema izjavi njenog supruga, napadnuta je na putu kući. Pljačka. Povrede nisu bile kompatibilne sa životom.
Policija je prihvatila tu priču bez mnogo pitanja. Svi su klimali glavom. Svi su tješili Marka, mog zeta. Govorili kako je jadan, kako je i on žrtva. Svi – osim mene.
Jer moja kćer me nije zvala da se oprosti. Zvala je jer joj je trebala pomoć.
U zoru sam otišao u njihovu kuću. Mark je bio tamo, hodao po dnevnoj sobi, glumio slomljenog čovjeka. Ruke su mu drhtale, glas mu je pucao, ali nešto u toj slici nije mi bilo ispravno. Previše glume, premalo stvarne boli.
Dnevna soba je bila u haosu. Prevrnut sto, razbijena lampa, knjige po podu, rupa u zidu.
— Jesi li ti ovo napravio? — pitao sam, pokazujući oko sebe.
— Nisam bio svoj! — viknuo je. — Moja žena je mrtva! Sve sam rekao policiji! Izašla je, napao ju je pljačkaš… htio joj je uzeti nakit!
Ponovio sam mirno:
— Htio joj je uzeti nakit.
Pogledao me zbunjeno.
— Zašto onda forenzički izvještaj kaže da povrede više liče na višestruke udarce o tvrdu površinu nego na napad na ulici?
Utišao je. Na trenutak. A onda se okrenuo prema meni, oštro.
— Šta ti to govoriš?
— Pljačkaši ne ostaju dvadeset minuta, — nastavio sam. — Ne tuku nekoga iznova i iznova. I ne ostavljaju ovakav nered u dnevnoj sobi.
— Nisam bio tu! — vikao je. — Bio sam pod tušem!
Klimnuo sam glavom.
— Zanimljivo. Jer mi je Sara jučer rekla da bojler ne radi. Majstora ste čekali tek u utorak.
Problijedio je.
— Tuširao sam se hladnom vodom… da se smirim. Posvađali smo se.
— O čemu?
— O gluposti! Upropastila je večeru!
Pogledao sam kuhinju. Savršeno čista. Bez zagorjelog lonca, bez prljavog posuđa.
— Mark, — rekao sam tiho, — imaš ogrebotine na ruci.
Instinktivno je pogledao podlakticu. Svježi, crveni tragovi.
— Sam sam se izgrebao. Bio sam nervozan.
— To izgledaju kao tragovi noktiju, — odgovorio sam.
U tom trenutku mu se lice promijenilo. Nestala je gluma. Oči su mu postale hladne.
— Zašto me ispituješ? Trebao bi me podržavati. Moja žena je mrtva.
— Znam ko ju je ubio, — rekao sam.
Zaledio se.
— Šta?
— Pronašao sam ubojicu.
Polako sam posegnuo u torbu. U sobi je zavladala tišina. Mark je gledao u moje ruke, a kako sam izvlačio predmet, boja mu je nestajala s lica.
- Jer u mojim rukama nije bio samo dokaz.
Bio je to komad istine koji više nije mogao sakriti.
A tada sam shvatio – moja kćer je znala da će se ovo dogoditi. Zato me i zvala.
