Ana je obula bele rukavice, oprezno otvarajući vrata hitne pomoći. Prošla je kroz hodnik, bježeći od svega što je iznutra bilo, pokušavajući da se fokusira samo na posao….
Srce joj je bilo teže nego ikada, a osećaj da nešto nije u redu s njenim životom samo je postajao sve glasniji. Godine u hitnoj pomoći bile su pune adrenalina, ali ni jedan slučaj nije bio ovako ličan.
Ivan, njen muž, bio je u bolnici, ležao je povređen, a ona se našla u ulozi medicinske sestre koja ne zna šta da misli, šta da oseća.
On je bio njen svet, njen oslonac, njen partner kroz život. Ali sada je sve bilo nejasno. Godine nesanica i tihi problemi, sve te sitnice koje je ignorisala, sada su se pretvorile u buru koja joj je nosila tlo pod nogama.
- Kako je ulazila u njegovu sobu, pogledala je njega, njegovog muža, koji je, u tom trenutku, izgledao kao stranac. Njegova noga je bila u gipsu, povređen je, ali on je još uvek bio tu. Ipak, nešto nije bilo u redu. Ana nije mogla da shvati šta joj nije dopuštalo da se opusti. Krenula je da proveri papirne stvari na stolu, proveravajući bolničke kartone. Tada je, slučajno, pronašla nešto u njegovoj jakni.
Papiri. Mnogo papira. U trenutku je pogledala jedan, pa drugi, pa treći. Zbunjena, počela je da čita. Prvo je primetila ime. Bivša koleginica, ali nešto je bilo čudno. Čitala je dalje, duboko zaronivši u tu prepisku. Zadajući sebi svaki udarac sve dublje, shvatila je istinu koju nije želela da vidi. Ivan je imao aferu. Neke stvari nisu bile samo plod njene mašte. Papiri su to potvrdili.
U tom trenutku, sve se promenilo. U njenoj glavi je prošla oluja. To nije bio samo njegov prekršaj. To je bila njihova budućnost, koja je već bila završena. Ivanu više nije bilo oprosta. Verovala je u njega, davala mu je sve, a on ju je lagao, skrivio joj je srce i sada je, nakon svih tih godina, ona bila ta koja je stajala pred nečim nepopravljivim.
Učinila je sve što je mogla da spasi brak. Bila je žena koja je volela, žena koja je bila tu. Ali sada je ta žena morala da postane ona koja donosi odluke za sebe. Osećala je kako joj je srce pucalo, ali nije plakala. Nije bila slomljena. Bila je previše jaka da bi se slomila.
Provela je još nekoliko minuta u njegovoj sobi, zureći u njega, u njegovu povređenu, nesvesnu figuru. Razmišljala je o Marku, njihovom sinu. Shvatila je da nije samo njoj potrebna istina. Niko, ni on, ni njen sin, nisu zaslužili živeti u laži. Došlo je vreme za razumevanje, za oslobađanje.
I dok je držala papire u rukama, pomislila je na sve ono što je mogla da uradi, na sve što je morala da prepozna. Njena duša je bila preplavljena, ali sada, kad je istina izašla na svetlo dana, bila je spremna da krene dalje. Pozvala je lekara da joj kaže stanje Ivana, ali nije ostala duže. Otišla je, odlučna u tome da će biti srećna, bez njega, bez svega što je prikrivao.
Kada je stigla kući, Marko ju je dočekao, veselo trčeći prema njoj. Oduvek je znala da je ona ta koja mora biti uz njega, koja mora da bude tu za njega, da ga nauči istini. „Mama, ti si najbolja,“ rekao je Marko, i Ana je, prvi put nakon mnogo meseci, pogledala svog sina i osmehnula se. Istina je bila bolna, ali ona je sada bila oslobođena. Nije bila žena u braku koji ju je gušio, ona je bila majka koja je svom sinu donela slobodu i istinu.
- Bila je to nova stranica, nova priča koju je Ana počela pisati – priča o ženi koja je u trenutku bola pronašla snagu. Priča o ženi koja nije samo preživela, već je počela da živi ponovo, sa istinom, sa verom u sebe i u budućnost.
