Nekada sam verovao da sam znao šta je najbolje za mene, da je život jednostavan i da uvek imam pravo da kritikujem…..
Odrastao sam uz svog oca, čoveka koji je radio tri posla, uvek je bio umoran, ali nikada nije gubio osmeh. Da, bio je umoran, nervozan, ali sve to zbog toga što je želeo da obezbedi porodicu.
Međutim, kao mlađi, nisam to mogao da razumem. Uvek sam ga kritikovao, govorio mu da je gubitnik, da je samo trošio svoje godine radeći toliko i da je bolje mogao da provodi vreme s nama. „Ako si takav gubitnik, zašto imaš četvoro dece?!”
— bio je to moj omiljeni komentar. Pomislio sam da je to istina, da je njegov život bio promašen, da bi mogao da bude bolji da je imao više vremena za nas. Samo nisam znao ništa o njegovim stvarima, o njegovoj borbi.
- Na kraju sam završio školu, dobio svoje obrazovanje i postao doktor, kako bi moja porodica mogla da bude ponosna na mene. Ali, nisam bio ponosan na svog oca, bio sam previše zauzet svojim životom, svojim planovima. Nikada nisam razmišljao o njemu. Znao sam da je bio bolestan, ali nisam se sećao da ga posetim. Mislio sam da imam vremena, da imam još mnogo godina pred sobom, da nisam morao da budem tamo za njega. I tako su dani prolazili.
Onda je, kao grom iz vedra neba, došla vest da je moj otac preminuo. Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam dobio poziv. Osećao sam tugu, ali nije to bila tuga zbog toga što sam ga voleo. Bila je to tuga zbog toga što sam shvatio da nisam bio tamo, da nisam učinio ono što je trebalo. Znam da je to nešto što nikada neću moći da ispravim.
Ali nije to bio kraj. Na dan kada je umro, nakon što je bio sahranjen, primio sam kutiju. Kutija je stajala na stolu, a na njoj je bila poruka: „Sada ćeš znati.” Otvorio sam kutiju i pronašao pismo. Srce mi je bilo teško dok sam čitao reči koje mi je ostavio.
Pismo je bilo kratko, ali snažno. Pisao mi je o tome kako se borio za nas, kako nije mogao da bude savršen otac, ali da je voleo svakog od nas, da je svaka žrtva koju je doneo bila u ime porodice. Pišući o tome kako se žrtvovao za nas, i dalje je verovao da je učinio ispravnu stvar, iako se sve to činilo kao teret. „Zato sam radio tri posla”, pisao je, „da bih mogao da vam obezbedim bolji život. Da bih mogao da vas gledam s ponosom.”
- U tom trenutku, sve ono što sam verovao da znam o njemu, sve ono što sam kritikovao, sve je nestalo. Shvatio sam koliko sam bio glup, koliko sam bio slep. Bio je moj otac, čovek koji je nosio teret života na svojim plećima, a ja sam samo sedeo i kritikovao ga. Bio je moj heroj, a ja ga nisam voleo onako kako je zaslužio.
Shvatio sam da je sve ono što sam radio tokom godina bilo ispunjeno kajanjem, jer nisam video sve te male stvari koje su činile mog oca posebnim. Zamišljao sam ga kao slabog čoveka, gubitnika, ali sada shvatam da je on bio moj oslonac, čovek koji je sve učinio da bi obezbedio porodicu. Sve to vreme, dok sam ja kritikovao, on je samo želeo da bude dobar otac, dobar muž. I nikada se nije žalio.
- Možda je prekasno da se sve ispravi, ali barem sada znam, sada shvatam. Možda nisam mogao da se oprostim dok je bio živ, ali ovo pismo, ovo suočavanje sa sopstvenim greškama, daje mi mir. Znam da je moj otac znao da je učinio najbolje što je mogao. I, uprkos svemu, bio je najbolji otac koji sam mogao da imam.
Završio sam sa puno osećanja, tugujući za svime što nisam učinio, ali verujem da je moj otac sada u miru, da je znao da sam ga voleo, makar prekasno. I možda, samo možda, u njegovim očima, nikada nije bio gubitnik.
