U današnjem članku vam pišemo o ženi koja je odlučila da se bori protiv nepravde koju je trpela u svom stanu. ……
Njena priča nosi snažnu poruku o postavljanju granica, izdržljivosti i hrabrosti da se zauzmeš za sebe kada se osećaš zlostavljano.
Godinama je trpela buke svojih suseda, čiji je život izgledao kao neprestana ludnica.
Njihovi preglasni zvuci – muzika koja trešti, deca koja skaču i udarci po zidovima – sve je to činilo njen život nezamislivim. Svakog jutra bi počelo isto: bučni udarci, zvukove basova, pa onda škripi podnih dasaka, kao da je stan bio u stalnom pokretu. Buka je trajala od 7 ujutro pa sve do 11 uveče, kad su napokon dolazili u “mirniji” režim. Iako su bili svesni da ne može da spava, nikad nije želela da pravi probleme. Verovala je da je to samo faza i da će to prestati, ali nikad nije prestalo.
- Na početku je bila strpljiva, izdržavala je i pokušavala da zadrži unutrašnju ravnotežu, verujući da će jednog dana doći do poboljšanja. Ali sve se promenilo kada je njen muž došao kući sa posla. Ovaj put nije bilo kao ranije. Vratila se u svoj stan nakon napornog dana, a jedino što je mogla da oseti bila je bol u glavi koja nije prestajala. Ležala je u krevetu, zatvorivši oči, nadajući se da će bol proći, ali nije mogao da zaspi. Skakanje iznad nje, gornji stan kao da nije imao obzira prema njenom zdravlju.
Njeno telo je bilo iscrpljeno, ali ona je morala nešto da uradi. Iako nikad nije volela da se bori s komšijama, ovaj put je odlučila da ne može više da trpi. Dok je ležala u bolovima, setila se svog muža, koji je bio pored nje i trpeo zajedno s njom. I odlučila je da to mora da prestane. “Danas je dan”, pomislila je, iako nije ni slutila koliko će to biti izazovno.
Do 10 uveče, nakon što je pokušala da se oporavi, odlučila je da ode do svojih komšija. Sa svakim korakom, srce joj je bilo u grlu. Nisam želela da se ponašam drsko, želela sam samo malo obazrivosti, razumevanja, pomislila je. Kad je došla do njihovih vrata, pozvonila je. Otvorila je ljubazna žena, ali njen izraz lica nije bio onaj koji je ona očekivala. Pokušala je da bude smirena i ljubazna, zamolila je susede da prestanu s bukom bar za taj dan, jer je njen muž bio bolestan. Međutim, odgovor koji je dobila bio je potpuno drugačiji od onoga što je očekivala.
- Žena joj je hladno odgovorila: “Samo danas? I to je sve što možete da tražite?” Zapanjila je, ali nije odustajala. Onda je pomislila, u sebi, da je možda naišla na zid. Ali nije bila spremna da se povuče. Ponovo je pokušala, govoreći koliko je bolno živeti s takvom bukom, i koliko njen muž nije mogao da izdrži. Na njenu žalost, susedka nije imala nijednu reč saosećanja. Umesto toga, bez imalo razumevanja, ona joj je samo hladno poručila: “Mi samo danas, i ni više.”
Na njenu sreću, nije bila preplašena. Iako nije želela da se suočava s konfliktima, njena unutrašnja snaga je bila snažna. “Ako nećeš da se stidiš zbog svog ponašanja, ja ću,” pomislila je, odlučila da ne odustane. Vratila se u svoj stan, ali nije to samo učinila u tišini. Stavila je svog muža u auto i zajedno su otišli kod svekrve. Ostavila je sve iza sebe, dok je razmišljala kako će od sada postaviti granice, čak i kada se ne bude slagala sa svima.
- Kada su stigli kod svekrve, osećala je mir. Ta slatka tišina koju su osetili u njenom domu bila je kao svež vetar nakon duge oluje. Danas je donela odluku da se promeni. Kad se vratila kući, nije bilo više straha. U njenoj glavi je bilo jasno: sada je njeno pravo da se izbori za tišinu, da ima mir u svom domu. I shvatila je da je sve što je trebalo da uradi bilo da postavi granicu – jednostavno, ali snažno. Na kraju je shvatila da ponekad morate doneti teške odluke, pa čak i protiv ljudi sa kojima delite prostor, ako želite da zadržite svoju unutrašnju ravnotežu.
