Prošlo je dvadeset godina otkako je moj sin, Nikolaj, preminuo. …..
Svake nedelje, bez izuzetka, stajao sam pored njegove grobnice na malom groblju u Čerkasima, pored starog hrasta pod kojim je počivao.
Njegov broj telefona ostao je u mom adresaru, iako nisam mogao da se nateram da ga obrišem. Brisanje njegovog broja značilo bi da ga zaista gubim zauvek, iako su prošle godine.
Iako sam se pomirio s njegovom smrću, nešto u meni je uvek bilo nespokojno. Uvek sam imao osećaj da postoji nešto nedovršeno, neka stvar koju nisam mogao da shvatim, nešto što nije bilo potpuno jasno. Taj osećaj nikada nije napustio moju dušu. Nikada nisam mogao da se oslobodim misli da možda nisam video sve što je trebalo da vidim.
- Bilo je to jedno obično martovsko jutro, kada sam dobio poziv koji me vratio u prošlost, direktno u trenutak kada je moj svet iz temelja srušen. Bio je 2:47 ujutro kada je telefon zazvonio. Na ekranu je bilo njegovo ime. Zapanjen, drhtavim rukama sam podigao slušalicu. Glas koji mi je došao sa druge strane, bio je njegov. Zvuk je bio slab, izmučen, ali bio je to njegov glas. Bio je to Nikolaj.
„Tata… imam malo vremena“, rekao je tiho, kao da je bio usred velike panike. Moje srce je zastalo. Nisam mogao da verujem. Kako? Kako je to moguće? Moj sin je bio mrtav dvadeset godina. Ipak, njegov glas, zamućen i nesiguran, dolazio je iz moga telefona. Zbunjeno sam gledao u telefon, kao da ću time uspeti da ga vratim u stvarnost. „Tata… sve ovo oko mene… ne znam šta se dešava“, ponovio je.
Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što sam uspeo da reagujem. Bio sam paralizovan, gubiociću kontrolu. Srce mi je bilo kao da je stalo, a um mi je bio prepun pitanja i sumnji. Šta je ovo? Kako je moguće? Nikolaj je bio mrtav. Pokopan je sa svojim telefonom. Prava istina bila je da ga je kamion udario dok je išao kući s posla. Smrt je bila trenutna. Iznenadna, bez bola, bez patnje. Tako su mi rekli. U tom trenutku, nisam verovao ni u jednu reč koju su mi rekli.
- Sećam se tačno kad su me pozvali da obaveste o nesreći. Bilo je 23:40. Tada sam gledao vijesti na TV-u i pogledao sat kad je telefon zazvonio. Policajac na drugom kraju linije bio je hladan, bez emocija. Rekao mi je da je moj sin poginuo. Da je vozio, da je udaren kamionom. Nikad više nije bio isti. Jednostavno nestao, kao senka. Onda je sve postalo mutno, zamućeno. Nisam mogao da prihvatim činjenicu.
Nekoliko dana kasnije, došlo je vreme sahrane. Njegova majka nije gledala u kovčeg. Stajala je pored mene, pogled joj je bio utopljen u zemlju. Ja sam bio taj koji je morao da donese odluke. Ispisao sam oproštajnu poruku, izabrao cvijeće, izabrao grobno mesto. Sahrana je prošla u tišini, a nakon što su svi otišli, ostao sam sam, dok su radnici zatrpavali grob. Svaka lopata koja je udarila u zemlju, udarila je i u moje srce. Tada je, nakon svih tih godina bola, nešto u meni slomljeno. To je bio trenutak kada je moje srce zauvek ostalo u prošlosti, zajedno sa njim.
Ali ništa, nijedna bol, nijedna tugom natopljena suza nije mogla da se uporedi sa onim što se desilo prošlog meseca. Kada mi je telefon zazvonio u 2:47 ujutro i on se ponovo javio. Bio je to isti glas, isti preplašeni ton, isti onaj dečiji glas koji mi je toliko nedostajao. „Tata… imam malo vremena“, rekao je.
- Kosa mi je stajala na glavi dok sam slušao njegove reči. Ne znam kako, ne znam zašto, ali verujem da je postojao neki razlog zbog kojeg me je tražio. Njegov telefon je bio pokopan zajedno s njim, to je bilo nemoguće. Ipak, on mi je pozvao. Da li je to bila neka vrsta poruke? Da li je želeo nešto da mi kaže? Da li je to bila neka vrsta neobjašnjivog kontakta s onim svetom, ili nešto drugo?
Istina je da nikada neću saznati šta je zapravo bilo. Ali duboko u sebi, znam jedno – moj sin je bio tu, i možda sam ga konačno čuo, nakon svih ovih godina. Ne znam šta se desilo, ali to pitanje će zauvek ostati u mom umu. Jer, možda… samo možda, postoji nešto više od onog što smo naučili o smrti.
