Bila je to jedna od onih noći kada ništa ne ide kako treba….
Jaroslava Svetoslavovna Tumanova vratila se kući, ne očekujući ništa osim mirnog večera. No, dok je vozila kroz pustinjsku ulicu, nešto je bilo neobično u vezi s kućom.
Iako je svekrva uvek insistirala da lampa na verandi bude uključena do ponoći, sada je bila mrak.
Čak su i susedski psi ćutali, kao da su nestali iz sveta. Kroz magloviti pogled, Jaroslava je pomislila da nešto nije u redu. Oduvek je bila navikla na svetlost i zvuke koji su pratili njen povratak kući, ali sada je sve bilo tiho, mrtvo tiho.
- Otvorila je vrata sa rezervnim ključem. Ušla je u kuću, koja je sada izgledala kao stranac. Tišina je bila nepodnošljiva. Prolazeći hodnikom, svetlo je obasjalo razbacane papuče, a zrak je bio težak, kao da je kuća bila zaključana danima. Dnevna soba bila je u neredu, jastuci su ležali na podu pored praznih flaša i razbacanih pakovanja instant nudli. Na stolu je ležao papir, pritisnut solnicom u obliku raka. Dok je prišla stolu, nije mogla da veruje očima. Poruka je bila jednostavna, ali šokantna: „Otišli smo u Tajland, dosadilo nam je. Snalazi se sama s ovom ruševinom u stražnjoj sobi. Hrani je kako hoćeš. Vraćamo se za nedelju dana, možda dve.“
Krv joj je nahrupila u obraze. Srce joj je brže kucalo dok je čitala reči, a onda je došlo do jasne spoznaje – „ruševinom“ su zvali baku Ustiniju, paralizovanu nakon moždanog udara. Jaroslava nije mogla da veruje. Dva dana je prošlo, a starica je bila bez hrane i vode. Gledajući papir, njene ruke su se tresle, a bes je rastao u njoj. Kako su mogli ovo učiniti? Kako su mogli ostaviti svoju majku, svoju baku, u takvom stanju?
- Svi su oni otišli na Tajland, kao da su zaboravili na sve što je bilo važno. Jaroslava je trčala prema stražnjoj sobi. Zgrabila je kvaku i povukla vrata. Miris koji ju je udario u lice bio je težak i kiselkast, pomalo mučan. Ispod prozora, na madracu, ležalo je telo starice Ustinije. Mršavo, nepokretno, sa bledim licem koje je nekada bilo puno života. Jaroslava je pala na kolena, uzela hladnu ruku i pokušala da oseti puls. Bio je slab, gotovo nepostojeći. U trenutku, osećaj panike je potopio njeno srce. Suze su joj počele da teku dok je sipala vodu kašičicom, pokušavajući da je spasi, da je vrati životu.
U tom trenutku, telefon je vibrirao u njenim rukama. Sklonila je suze i počela da bira broj 103, ali pre nego što je mogla da pozove hitnu pomoć, desilo se nešto što nije mogla da očekuje. Tanki, suvi prsti zgrabili su njen zglob s iznenadnom snagom. Jaroslava je zadrhtala. Glas, slab i hrapav, izgovorio je reči koje će joj zauvek promeniti život.
„Nemoj zvati doktore“, rekla je starica, njen glas je bio jasan, ali izuzetno umoran. „Pogledaj ispod komode, i shvatićeš zašto će me uskoro moliti za milost…“
Jaroslava je pogledala u oči starice, zbunjena i uplašena. Njena ruka, koja je bila hladna kao smrt, stisnula je njen zglob kao upozorenje. Nikada nije čula nešto tako, nikada nije pomislila da će biti u ovom trenutku, dok je starica, koja je bila na samrti, govorila reči koje nisu imale smisla.
„Pogledaj ispod komode“, ponovila je Ustinija, sada sa suzdržanim osmijehom. Jaroslava je, bez reči, ustala sa poda, a srce joj je bilo ispunjeno strahom i nepoznatim preplašenim osjećajem. Spustila se na kolena i počela da pomera komodu, a ono što je pronašla ispod nje bila je stvar koja je nije mogla da shvati.
- Ispod komode, stajala je kutija sa starim, izbledelim pismima, ali među njima, bila je i jedna zapečaćena koverta, u kojoj je bio prepisan tekst u njenom rukopisom. U tom trenutku, srce joj je zadrhtalo. Tekst na koverti bio je upućen njoj. „Ovo je samo početak. Učinili smo tebe žrtvom“, pisalo je na unutrašnjem papiru.
