Bilo je to jedno od onih noći kada su ulice gotovo puste, a sve kao da je zaledilo pred početak novog dana…..
Bilo je nešto posle 1 ujutro i bila sam sama u taksiju, na putu ka svom domu. Nikada nisam volela vožnje u ovo doba, ali ponekad jednostavno moraš.
Vozač je na početku izgledao sasvim normalno — koncentrisan na put, kao bilo koji drugi vozač u toj noćnoj smeni. Ali, onda je počelo. Osetila sam njegov pogled u retrovizoru, stari, neprestan. Njegove oči su bile tamo svaki put kad sam pogledala.
Rekla sam sebi da je to samo moja mašta, verovatno, ali nisam mogla da se otmem osećaju nelagodnosti. Svaki put kad sam pogledala u retrovizor, njegove oči su bile tu. I nije bilo samo slučajno gledanje — to je bilo intenzivno, kao da nešto zna, kao da je gledao sa nekim posebnim razlogom.
- Posle što mi se činilo kao večnost, iznenada je prekinuo tišinu sa smeškom i rekao: “Ako vam je neugodno, gospođice, možete naručiti drugo vozilo. Ne smeta mi.” Njegove reči su bile ljubazne, ali ton je bio previše opušten, kao da je znao nešto što nisam ja.
Iako su njegove reči bile ljubazne, unutrašnja panika je počela da raste. Ignorisala sam ga, ostala sam tiha, pokušavajući da ostavim utisak da me nije ni uznemirio. Posmatrala sam svetla koja su prolazila pored taksija, pokušavajući da se opustim, ali nisam mogla da oteram misao da je nešto pogrešno.
A onda, desilo se nešto što nisam očekivala. Na trenutak, osetila sam da je njegov pogled postao poznat. Ponovo sam pogledala u retrovizor, i tada mi je nešto kliknulo u glavi. Taj čovek… nije bio samo neki slučajan vozač. Poznajem ga.
- Sećanja su mi počela juriti kroz glavu. Sećala sam se detalja, njegovog lica, načina na koji se pomerao, a sve to mi je bilo poznato, kao da sam ga već videla negde. Možda sam ga srela ranije? Ali gde? Moji umovi su počeli da prelaze kroz svaku moguću situaciju, pokušavajući da lociram gde sam ga poslednji put videla.
- I odjednom, sve mi je postalo jasno. Sećam se sada — bio je čovek kojeg sam videla u vijestima pre nekoliko godina. Bio je umešan u jednu strašnu situaciju, o kojoj nisam znala mnogo, ali nisam ni želela da saznam. Priče o njemu su kružile, o njegovim poznanstvima, o njegovoj prošloj vezi sa nekim ko je nestao iz života. I sada, on je ovde, sa mnom u taksiju. Srce mi je brže zakucalo.
Zaustavila sam misli, ali nisu prestale da me progone. Zar je moguće da sam sada u njegovom društvu? Da li je sve ovo bila slučajnost ili je nešto mnogo veće u pitanju? Možda je uvek znao gde da me nađe. Možda je planirao da me sretnemo baš na ovoj vožnji. Osećala sam da me posmatra sa namerom. Ali, nisam mogla da pitam, nisam mogla da budem sigurna.
U trenutku kada je taksi stigao do mog odredišta, bilo je jasno da ne želim da se zaustavim. Prolazila sam kroz vrata brzo, kao da sam u nekom filmu, gledajući dok je njegov taksi nestajao u noći. Tek tada sam uspela da odahnem.
- Pogledala sam za njim i shvatila da je sve što sam osećala bila ta unutrašnja panika da su se prošlost i sadašnjost susrele na jedan jeziv način. Da li je on stvarno bio samo vozač? Da li je to bila samo slučajnost? Pitanja su ostala, ali jedno je bilo sigurno — večeras sam izbegla da se suočim sa nečim što je trebalo da ostane u prošlosti.
