Krajem 19. veka kanadske šume bile su sinonim za bogatstvo i priliku……
Tamo gde su drugi videli samo nepregledne prostore i guste šumarke, ambiciozni ljudi zamišljali su hektare zemlje i tone drvne građe koje se mogu pretvoriti u zaradu.
Seča drva nije bila samo posao – bila je karta za bolju budućnost.
Tako je 1882. godine dvanaest muškaraca odlučilo da okuša sreću i uputi se duboko u prirodu, nadajući se brzom bogatstvu. Međutim, njihov poduhvat pretvorio se u priču o izdaji, borbi i neverovatnoj snazi jedne mlade žene.
- Da bi se izdržao težak život u šumi, grupa nije računala samo na svoje mišiće. Trebala im je i osoba koja će brinuti o svakodnevnim potrebama – hrani, odeći i osnovnim uslovima za preživljavanje. Tako su u svoje redove primili dvadesetdvogodišnju Anu Kejt Blok, devojku koja je pristala da tri godine živi sa njima u surovim uslovima. Na prvi pogled, činilo se da je to običan ugovor: ona će kuvati i pomagati, a zauzvrat imati sigurnost i deo zarade. Ali ubrzo se pokazalo da sudbina ima drugačiji plan.
Problemi su počeli gotovo odmah. Prva lokacija na koju su stigli već je bila zauzeta, pa su morali da se sele. Jesen je došla ranije nego ikada, a improvizovana skloništa bila su daleko od udobnih. Osim hladnoće i gladi, pojavio se još jedan neprijatelj – domorodačka plemena koja nisu bila oduševljena što stranci seku njihovu zemlju. Kada se na to nadovezala nesreća starijeg drvoseče koji je povredio nogu, situacija je postala neizdrživa. Neki članovi grupe su se tada jednostavno predomislili: otišli su pod izgovorom da će potražiti pomoć i nikada se nisu vratili.
- Ubrzo je usledio i napad Indijanaca. Napušteni šumski magacin opljačkan je do poslednjeg zrna hrane. Oni koji su ostali počeli su da gube veru u zajednički cilj. Četvorica su pokupila konje i novac, obećavajući da će doneti zalihe, ali su i oni nestali bez traga. Na kraju je ostalo samo nekoliko muškaraca i Ana. Kada je došlo vreme da se povuku, smatrali su da je ona teret. Ostavljena je sama, sa dve puške i malo municije, u srcu kanadske divljine.
Ono što su oni videli kao presudu, Ana je doživela kao izazov. Shvatila je da nema na šta da se osloni osim na sopstvenu volju. Hranu je nabavljala trgujući sa domorocima, menjajući alate za namirnice. Učila je da lovi i suši meso, skupljala bobice i lekovito bilje, a vremenom je započela i uzgoj povrća. Njeni susedi, Indijanci, prepoznali su njen trud i pružili joj podršku, učeći je tehnikama opstanka koje nikada ranije nije poznavala.
- Tri godine je tako živela – usamljena, ali istrajna. Kada su ljudi iz obližnjeg naselja konačno krenuli da istraže šta se desilo sa napuštenom devojkom, očekivali su da pronađu samo tragove tragedije. Umesto toga, zatekli su snažnu, zdravu ženu koja je na tom mestu izgradila mali imetak. Ana je uspela da organizuje posed od nekoliko hektara zemlje, trgovala je kožama i hranom, i stvorila svojevrsnu stanicu za putnike i lovce.
Njena priča se brzo proširila. Umesto da se vrati u civilizaciju, Ana je odlučila da ostane u šumi, gde je već pronašla i svog životnog saputnika. Zajedno su nastavili da grade trgovačku stanicu, sarađujući sa Indijancima i dočekujući one koji su dolazili u potrazi za zlatom tokom „zlatne groznice“. Vremenom, mesto je postalo poznato pod imenom „Anina stanica“ i ušlo je u istoriju kao primer neverovatne izdržljivosti i hrabrosti.
- Ova priča podseća da snaga nije uvek tamo gde je očekujemo. Dok su iskusni muškarci jedan po jedan bežali, mlada devojka, za koju su mislili da je najslabija, pokazala je neverovatnu odlučnost. Umesto da potone pod teretom okolnosti, Ana se uzdigla i stvorila život koji niko nije mogao da zamisli. Njeno ime ostalo je simbol volje i hrabrosti, dokaz da preživljavanje u surovim uslovima nije stvar snage mišića, već snage duha.
