Kasno jedne večeri, Alisa je žurila kući tiho osvetljenom ulicom, srce joj je ubrzano lupalo pod težinom tišine. Celi dan je provela u biblioteci završavajući seminarski rad, nesvesna kako se noć već odavno spustila. Više u nastavku…
Tek kada je ostala gotovo sama na ulici, počela je da oseća nelagodu. Koraci koji su odzvanjali iza nje naterali su je da ubrza hod, ali u glavi joj se vrtelo samo jedno pitanje – da li je neko prati.
Strah je postao stvaran kada je čula muški glas kako je doziva. Okrenula se i ugledala starijeg, vidno pijanog čoveka kako joj prilazi.
Pokušala je da se udalji, ali on ju je grubo povukao za ruku i zaustavio. U tom trenutku, strah se pretvorio u paniku. Vrištala je iz sveg glasa, ali se njeni pokreti činili bespomoćnim.
- Iznenada, niotkuda, pojavio se drugi čovek – poizgledao je neuredno, sa raščupanom kosom i pohabanom odećom. Bio je to beskućnik, ali hrabrost u njegovim očima bila je neupitna. Bez razmišljanja, zgrabio je flašu koja je ležala na pločniku i snažno udario napadača po glavi. Čovek je odmah pao na tlo, a Alisa je ostala zapanjena, nemoćna, ali sada i spašena.
Njena zahvalnost bila je ogromna, ali i osećaj krivice – jer nikada ranije ne bi verovala da će joj upravo osoba sa ulice pružiti najiskreniju zaštitu. Predložila mu je da pođe s njom do stana i da mu spremi nešto toplo da pojede. On se u početku dvoumio, ali pristao je. Kada su ušli u njen dom, čudna tišina ispunila je prostor. Alisa je otišla do kuhinje da pripremi večeru, a njen gost je tiho stajao u dnevnoj sobi.
- Njegov pogled je pao na porodičnu fotografiju koja je stajala na polici – tu je bila mala Alisa između majke i oca. Na tu sliku, čovek je gledao sa nevericom i drhtavim rukama je podigao da je bliže razmotri. Prsti su mu prelazili preko lica oca na fotografiji, oči su mu se punile suzama. Alisa je ušla u sobu i sa čuđenjem ga gledala.
- Ubrzo je usledila šokantna istina – čovek je priznao da je on zapravo njen otac. Pre dvadeset godina nestao je bez traga. Niko nije znao šta mu se dogodilo. Alisa se prisećala priča koje joj je majka davno pričala: da je njen otac otišao daleko, da radi na brodu, da će se vratiti jednog dana. A potom su sećanja prestala. Majka više nije želela da priča o njemu.
Međutim, priča koju je njen otac izneo bila je daleko drugačija. Jedne večeri su ga napali i teško povredili dok se vraćao kući s posla. Napadači su ga ostavili na ivici smrti. Završio je u bolnici bez dokumenta, bez identiteta, a kada se probudio – nije znao ni ko je. Godinama je lutao, bez doma, hrane, osmeha. Sve dok tog trenutka, dok nije ugledao sliku u Alisinom stanu, nije se setio – svega.
- Alisa nije znala šta da oseća. Šok, nevericu, tugu, sreću – sve se skupilo u njoj dok je slušala o sudbini čoveka koji je ponovo postao deo njenog života. A onda je on pokazao rodni beleg u obliku srca na svom zglobu – isti kao njen. Devojka je briznula u plač i bacila mu se u zagrljaj. Konačno je pronašla nekoga ko je čitavog života nedostajao.
Te noći nije ga pustila da ode. Obezbedila mu je smeštaj u dnevnoj sobi, ne želeći da se razdvoje ni trenutka. Znala je da sutra stiže majka, i da im predstoji težak razgovor.
Sutradan, kada je Vera, Alisina majka, ušla u stan, prvo što je videla bio je čovek koji je nekada bio njen muž. Zastala je, zapanjena, ne verujući sopstvenim očima. U početku su sećanja, bol i strahovi iz prošlosti isplivali na površinu. Ali istina je danas bila pred njom – živ, ranjiv i pokajan.
- Suseći se sa osećanjima koja više nije mogla da potiskuje, Vera je pustila suzu. Njena devojčica, koja je sada stajala pored nje, bila je dokaz da uprkos svim godinama tame i zaborava, porodica uvek može da se pronađe, ako je ljubav vodi.
Njihova priča nije bila laka. Ali bila je prava. A život – život im je dao još jednu šansu
