Bila sam na praksi u bolnici, prva godina, sve novo i nepoznato. ….
Iako nisam imala mnogo iskustva, srce mi je bilo ispunjeno željom da pomognem. No, ništa me nije moglo pripremiti na ono što sam tamo zatekla.
U jednoj sobi ležao je momak. Mlad, divan, sa osmijehom koji je mogao osvetliti najtamniji kutak sobe.
Bio je to jedan od onih ljudi koji vas odmah osvoje svojim prisustvom, bez da bilo šta kažu. Nije bilo teško primetiti da mu zdravlje nije bilo na strani, ali njegov pogled je bio pun nade.
- Počela sam da pričam sa njim o njegovoj situaciji, želeći da znam više. Zanimalo me je kako je dospio u bolnicu, šta mu se dogodilo. Saznala sam da je bio na trećoj godini arhitekture, da je imao sve pred sobom, da je bio toliko ambiciozan i pun života. Međutim, bolest je došla iznenada i sve je promenila. Napustio je studije, bori se sa rakom duže vreme, a najgore je to što već dugo niko nije došao da ga poseti. Pričao mi je kako je nekada imao mnogo prijatelja, ali sada… sada su svi nestali.
Nisam mogla da verujem. Ovaj mladić, pun života, pun snova, sada je ležao u bolnici, bez poseta, bez podrške. I dok mi je pričao, mogao je da sakrije tugu u očima, ali nije mogao da sakrije bol. To je bio trenutak kada me je pogodilo u srce. Kako je moguće da neko ko je toliko voleo život, ko je imao toliko potencijala, sada bio tako usamljen? Kako su svi njegovi prijatelji nestali, a on je ostao sam, u tom bezdušnom, hladnom svetu bolnice?
- Njegove reči su me potpuno slomile. “Ne znam šta bih radio bez vas, doktorka”, rekao je s osmehom, dok su mu suze neprimetno klizile niz lice. Nisam mogla da verujem koliko je bilo bola u tom jednom jednostavnom, ali tako moćnom izrazu. Niko ga nije posećivao, a on je i dalje imao snage da se bori, da se smeška, da se nada.
Tada sam obećala sebi da ću mu biti tu. Svake srijede, dolazila bih. Svake srijede bih mu donosila osmeh, reči utehe, nešto što će mu pomoći da se osjeća voljeno. Njegova borba je bila borba protiv vremena, a svaka srijeda bila je nova prilika da mu donesem malo svetlosti. I tako sam nastavila dolaziti, i dok su srijede prolazile, moj odnos s njim je postajao dublji, emocionalniji. Svaka nova srijeda bila je kao novo poglavlje u našim životima. Moguće je da je to bilo sve što sam mogla učiniti za njega, ali bilo je dovoljno.
- I onda je prošla četvrta srijeda. Nisam znala da će to biti poslednja. Nikada nisam pomislila da će me iznenaditi. Ušla sam u njegovu sobu, kao i obično, sa osmehom na licu, spremna da ga izmamim iz njegovih misli. Međutim, tog puta sve je bilo drugačije. Ležao je mirno, kao da spava, ali nešto u njegovim očima, nešto u njegovoj tišini, bilo je drugačije. Nisam ga mogla probuditi. Trčala sam za sestrom, pozvala doktore. Bilo je prekasno.
Sjećam se kako je doktor stavio ruku na moje rame i rekao mi da je učinio sve što je mogao. Srce mi je stalo. Gledala sam ga, dok su suze preplavile moje oči. On, mlad, divan, pun života, sada je bio samo sećanje. Iako je izgubio svoju borbu, on je na neki način pobedio – jer je svojim postojanjem dotakao toliko ljudi, pokazao im koliko je važno imati nekog uz sebe, koliko je važno voleti život i ceniti svaki trenutak.
- Te noći nisam spavala. Misli su mi bile u njegovoj sobi, u njegovim očima koje su mi uvek govorile više od reči. Otišao je, ali ostavio je trag. Tragično, ali istovremeno, lep. Iako sam bila slomljena, znala sam da je sada negde gde više ne boli. Iako nisam mogla da mu spasem život, možda sam mu bar donela mir.
Prošle su godine, ali te srijede su ostale u mom srcu, kao dani kada sam naučila da ljubav, iako ne može spasiti sve, može doneti olakšanje i nadu. On je otišao, ali nije bio zaboravljen. U mom srcu, on će zauvek biti tu – kao podsećanje na to koliko je važno biti tu za druge, koliko je važno voleti i biti volje.
