U današnjem članku vam pišemo na temu kako je žena iz Zemuna promenila život malom Lazi. Saznajte…
Ljubica, žena velikog srca, svakodnevno je pomagala dečaku Lazi, a njena dobrotoljubivost će im zauvek promeniti živote.
Ljubica je bila žena koju su svi znali u Zemunu. Nije bila bogata, ali je imala nešto mnogo vrednije – dobro srce.
Nikada nije prolazila pored nekog kome je bila potrebna pomoć, a da nije reagovala. Njen život bio je pun ljubavi i poštovanja, kako prema drugima, tako i prema svom suprugu Arturu. Artur je bio Nemac koji je zbog Ljubice odlučio da napusti svoju domovinu i preseli se u Zemun. Zajedno su živeli miran i uredan život, pomažući onima kojima je pomoć bila potrebna. Ljubica i Artur nisu imali decu, ali su često pomagali siromašnima, hraneći ih i pružajući im pomoć kada god su to mogli.
- Jedan od tih ljudi bio je Laza, dečak kojeg je Ljubica svakog dana viđala ispred crkve. Laza je bio siromašan dečko, koji je, iako nije govorio, svaki dan sedeo na stepenicama, pružajući ruku, ali bez da nešto moli. Ljubica nikada nije prošla pored njega, a da mu nije dala sto dinara za doručak. Nije znala kako se zove, niti ga je pitala, ali je znala da je to dete, a ne prosjak, i da mu treba pomoć. Godinama je njihova tiha razmena trajala, uz uzajamno poštovanje i ljubaznost.
Međutim, Ljubica je doživela tešku tragediju – suprug Artur je iznenada preminuo. Njena kuća je postala prazna, a tišina u kojoj je živela postala je nepodnošljiva. Ljubica je prestala da ide na pijacu i nije imala snage da nastavi sa svojim svakodnevnim životom. Njeni dani su postali dugi i bez smisla. Ali, na dan Arturove sahrane, desilo se nešto što će zauvek promeniti njen život. Ispred njenih vrata našla je kesu, a u njoj cveće, čokoladu i poruku.
Poruka je glasila: “Ne znam kako da vam se zahvalim. Hvala što ste svaki dan bili čovek prema meni. Sad želim da ja budem čovek prema vama. Nisam zaboravio. Vaš Laza.” Suze su same krenule niz Ljubičino lice. Laza, dečak kojeg je ona svaki dan pomagala, sada joj je uzvratio ljubaznost. Nije bio samo prosjak – bio je dečko sa velikim srcem. Ljubica je pozvala Lazu u svoj dom, skuhala mu čaj, i prvi put nakon gubitka Artura, osetila da nije sama. Laza je sada živeo u domu za nezbrinutu decu, ali nije zaboravio Ljubicu. Redovno je dolazio, pomagao joj u dvorištu i slušao njene priče o Arturu i njihovim srećnim danima. Ljubica više nije bila sama.
- Prošlo je godinu dana, a Ljubica je odlučila da napiše testament. Svoj dom, dvorište i radionicu ostavila je Lazi, dečaku koji joj je pokazao pravu zahvalnost. Ljubica je govorila komšiji: “Ovo je dete koje me nije zaboravilo. I to se ne zaboravlja.” Laza nije bio samo neko ko je pomogao u teškim trenucima – on je postao simbol dobrote koju je Ljubica pružala, a koja je sada vratila svoje plodove.
- Njihova priča nas podseća da dobrota nije nešto što se meri novcem, već onim što ostavljamo u srcima drugih. Ljubica i Laza su dokaz da se prava zahvalnost uvek pronađe, a ljubaznost uvek pronađe put nazad, čak i onda kada najmanje očekujemo. Ponekad su to mala, svakodnevna dela koja čine najveću razliku u životima drugih, baš kao što je Ljubica promenila život Lazi. Njihova priča nas inspiriše da budemo bolji jedni prema drugima, jer nikada ne znamo kada će dobrota koja smo pružili drugima, biti vraćena u najlepšem mogućem obliku
